Paulina Manov: Kad šarani utihnu

Glumica ima neobičan kulinarski razvojni put: prvi hleb je umesila sa 13, u kafani joj je jednako važna muzika i kvalitet jela, a posle prve trudnoće testirala je volju specijalnim režimom ishrane zahvaljujući kojem je oslabila tridesetak kilograma

Kad glumica Paulina Manov (41) bira mesto na kome će da jede, najmanje joj je bitan jelovnik. Crvenokosoj dramskoj umetnici, koja je završila i srednju muzičku školu i godinama svirala obou, važna je muzika. Džaba svi gurmanluci ovog sveta ako je prinuđena da sluša neprijatne zvuke.

- Meni je najvažnije da se u pozadini čuje harmonična melodija, jer ona iritantna loše utiče na moj nervni sistem. Volim dobru muziku nevezano za žanr, ne mislim da bez narodnjaka nema provoda, naprotiv, verujem da je on zagarantovan uz rokenrol - kaže Paulina, koja u svojoj matičnoj kući, Beogradskom dramskom pozorištu, igra u predstavama “Tri klase i gospođa Nušić”, “Berlinski zid”, “Moj sin samo malo sporije hoda”, dok je premijera komada “Terorizam” zakazana za 10. oktobar.

Televizijski gledaoci pamte je po “Čorbi od kanarinca”, a ona u šali kaže da je malo falilo da kanarinca stvarno skuva.

- Ali, spasao se. Šalu na stranu, reč je o sjajnom tekstu. Bilo mi je zadovoljstvo da radim sa Nebojšom Ilićem, koji mi je, inače, i kolega s klase.

Mada izbegava da se hvališe kulinarskim umećem, kaže da je prvi hleb umesila kad je imala 13 godina.

- Da nije mame koja o tome priča kao o velikom iznenađenju, ja bih taj događaj odavno zaboravila. Ali, pamtim da sam od prvog osnovne roditeljima svakog dana kuvala kafu. Kad bi mama i tata došli s posla, krenula bih u kuhinju, a oni bi me ispratili rečima da bude jaka i bez šećera. I tako šest godina. A onda su mi dosadili i jednog dana sam im u dve šoljice vode sipala 100 grama kafe. U stvari, htela sam da im stavim do znanja da nisam kafe kuvarica i da znam kakvu kafu piju. Posle sam im skuvala onu pravu.

Kad bi morala da izdvoji namirnicu za sva vremena, bez iole premišljanja izabrala bi ovčiji sir.

- U kraju odakle su moji roditelji, između Pirota i Dimitrovgrada, prave izuzetno ukusan sir. Tamo sam provodila mnogo vremena i sećam se da mi je baka često govorila da mi otac nije bač, to jest onaj koji pravi sireve, jer sam taj mlečni proizvod tamanila u ogromnim količinama. Jela sam ga uz svako jelo, njime sam čak filovala i palačinke.

SKUPLJANJE TRAVE

Pamti i da se često dosađivala kod bake i deke, maminih roditelja.

- Previše su me štitili, njihova filozofija bila je da se ne mučim, da ću se naraditi kad porastem. I u tom smislu meni je bilo neopisivo dosadno. Moji poslovi su bili vezani za baštu, skupljanje trave, cveće, odlazak u njivu, vinograd. Nisu mi davali ni da se petljam po kuhinji. Bila sam prezaštićena, a vidim da se i danas mnogi roditelji slično ophode prema svojoj deci. Smatram da je to pogrešno, pogotovu od kada sam i sama majka.

Zato svoju decu, sedmogodišnju Minu i troipogodišnjeg Rastka, već navikava na sitne kućne poslove.

- Mina, sem škole, koja je, naravno, obaveza broj jedan, ima i neke druge. Na primer, da namesti krevet, pospremi igračke, što je zadatak i za njenog brata. Letos je ona prala sudove u našoj vikendici u Krčedinu, dok su oboje usisavali. Naravno, prvo bih ja to uradila pa tek onda njih dvoje, ali vidim da Mina već može to da obavi i sama. Zaista smatram da decu treba postepeno uključivati u kućne poslove.

Sasvim slučajno otrkila je i da je idealna kombinacija troje odraslih na dvoje klinaca.

- Sa nama živi moja mama, koja je sad u penziji i kuhinja je u njenoj nadležnosti. Kad se njoj ne kuva, varjaču preuzimamo moj suprug Vlada ili ja, s tim da on najviše voli da sprema klopu kad nam dolaze gosti.

Vlada je poznat i kao majstor za roštilj, kotlić, sač, rečju, za đakonije - sve ono što ona nije smela ni da proba u jednom periodu.

- U prvoj trudnoći sam se ugojila 30 kilograma. Kad sam se porodila, prva tri meseca smo proveli u Krčedinu, gde smo svakog trećeg dana imali goste. Vlada je spremao obilje hrane, svi su jeli, a ja sam se izvinjavala što ne mogu da im se pridružim. Ali, znala sam da moram da izdržim, mislila sam da ako se ne budem vratila sebi i sopstvenom telu, više neću moći da se bavim svojim poslom. A da bih umela da se bavim glumom, moram da budem prvo ja, kako bih mogla da budem i neko drugi. To je zaista bilo čudesno iskustvo.

Bitku sa kilogramima bila je osamnaest meseci.

- Spasila me je knjižica sa detaljnim uputstvima koju je moja mama dobila na Klinici za endokrinologiju kad je imala problema sa štitnom žlezdom. Pribegla sam tom režimu ishrane, koji je neverovatno naporan, ali deluje.

Da je do nje, u njihovom domu bi se svakog dana jeo bećar paprikaš, i to onaj klot. Kad su kćerka i sin dobri, mama ih nagradi palačinkama.

- Najradije ih jedu sa eurokremom, ali ponekad kažemo da ga nema, pa dobiju džem, što je mnogo zdravije. Vole i saher tortu bez brašna, od oraha i čokolade, koju pravi moja mama, dok je Vladina zadužena za vanilice. Obožavamo i urmašice, koje se dugo prave a brzo smažu.

Dama koja bi rado umesto tri obroka ishranu rešavala jednom pilulom, odnosno, tek s vremena ne vreme pojela ono čega se uželi, kaže da nikad nije maštala o svojoj kafani.

- Ali ne zato što nisam od onih koji žive da bi jeli, već zato što suprug i ja ne bismo bili dobri vlasnici, brzo bismo bankrotirali. Oboje volimo da je sve vrhunski, da ugostimo ljude. Takvo nešto zasad imamo u našem Krčedinu, gde Vlada kuva, priča viceve, a ja se smejem i pevam. Dobra smo kombinacija, pravi majstori za štimung.