Katarina Žutić: Umetnici su samuraji u službi kulture jednog naroda

Energična i svestrana umetnica Katarina Žutić je osoba čiji je karakter, stav i delo lako prepoznaju.

Iako je ćerka slavnih glumaca Katarina je uspela da izgradi svoj put van senke starijih, a ove jeseni možemo da je gledamo u domaćem ostvarenju "Jesen samuraja".

Ona je u razgovoru za magazin Hello! otkrila ko su za nju savremeni samuraji, njeni heroji današnjice.

- Samuraji su bili elitni ratnici, u službi šoguna, koji su sledili i čuvali svog gospodara, a kada im to nije polazilo za rukom, izvršavali su harakiri, ritualno samoubistvo, kao čin najveće časti i za njih i za njihove gospodare. Ako bismo tu analogiju prebacili u naše vreme, mislim da su umetnici neka vrsta samuraja u službi kulture jednog naroda. U današnje vreme, kada su kultura i duhovnost na veoma niskoj društvenoj lestvici u borbi protiv suprotnih kategorija, mnogi samuraji bili su prinuđeni na svojevrsni harakiri, dok su oni koji istrajavaju zaista heroji današnjice.

Ovih dana Katarina snima novu seriju sa Zdravkom Šotrom "Santa Maria della Salute" o pesniku Lazi Kostiću.

- Velika je odgovornost i velika čast igrati ovu ulogu. Imala sam sreće da sa Šotrom sarađujem u mnogim serijama i na filmu, jako volim da radim sa njim, on je iskusan reditelj koji voli glumce i zaista je uživanje sarađivati sa takvim bardom. U ovoj seriji direktni partner mi je Vojin Ćetković koji tumači Lazu Kostića. U njemu su se spojili glumačko iskustvo, zrelost i dar, i drago mi je da mu je poverena ova značajna uloga. U ovako lepom "samurajskom" društvu nije mi teško da uživam u svom poslu.

Jedna ste od retkih glumica kojoj je uspelo da sa pleća skinu "teret" imena slavnih roditelja. Mislite li da se to postiže isključivo talentom ili je potrebno i nešto više?

- Taj "teret" nije nešto što ostavljate za sobom, roditelji vas u detinjstvu i mladosti umnogome definišu kao ličnost, prirodno je da sazrevanjem prevazilazite svoje roditelje, ali oni uvek ostaju sastavni deo vaše ličnosti. Međutim, ja se nadam da je u sadašnjem trenutku medijima ipak jasno da nisam preko veze upisala glumu, pa to tretiram kao lični uspeh na ovom polju. Mislim da je za uspeh u ovom poslu potrebno daleko više od dara. Koliki god on bio, u igri je i socijalna inteligencija. Glumci su, na neki način, roba koja umnogome zavisi od izbora reditelja, raspoloženja uprave i slično, a tu je i sreća, a to je zaista potpuno neuhvatljiva kategorija. Kad pogledam moj način borbe za svoj prostor, mislim da sam možda i lakše mogla da dođem do nekih stvari, ali to nije bio moj način, tako da ne žalim ni za čim.