Petogodišnje sumorne prognoze o budućnosti sveta

Dramski pisac, scenarista, reditelj i akademik Dušan Kovačević, ovogodišnji je dobitnik nagrade "Aleksandar Lifka", koja mu je uručena na otvaranju Festivala evropskog filma na Paliću za doprinos domaćoj i svetskoj kinematografiji. Autor 11 scenarija, među kojima su i oni kultnih filmova "Ko to tamo peva", "Maratonci trče počasni krug", "Balkanski špijun", "Poseban tretman" i "Podzemlje" i danas, ne prestajući da piše, sanja nove pokretne slike jer ne želi da crna komedija "Nije loše biti čovek" iz 2021. godine bude njegov poslednji film. Nadam se da ćemo se videti sa još nekim filmom. Nada umire poslednja - poručio je Kovačević. 

Damir Vujković

 

Pročitajte Lena Kovačević ponosna na uspeh tate Dušana: On je fantastičan otac i muž, deda, prijatelj

 

Uradio sam više nego što sam očekivao, a manje nego što sam mogao. To je definicija mog rada u svetu filma, pozorišta i literature. Nisam se nadao da ću toliko raditi i da ću napisati dela koja se i nakon 50 godina prikazuju. Mogao sam i više da uradim da nismo živeli u turbulentnim vremenima, da sam mogao bolje da se organizujem. Devedestih godina se tako malo radilo. Ipak, zadovoljan sam što je nekoliko mojih drama i filmova ostalo kao obeležje jednog vremena i da ih mladi ljudi sada gledaju kao da su juče snimani. I opet mi se javlja ono osećanje istovremene sreće i nesreće. Kada gledam "Maratonce" ili "Ko to tamo peva", cele te generacije više nema, a družili smo se i radili kao da ćemo večno trajati.

Luka Šarac

 

Kao da je bilo juče, Kovačević se seća svojih početaka.

- Pre skoro pola veka, 1973. godine, pisao sam prvi film kao diplomski rad na akademiji na odseku za scenario. Mentor mi je bio Žika Pavlović, koga sam kasnije zamenjivao na akademiji kada sam jedno vreme predavao. Tada, kao mlad čovek, radio sam ne znajući da ću danas biti živ. Pedeset godina od tog doba unapred bila je ne daleka budućnost nego futurizam o kom se nije moglo ni sanjati. I mogu vam reći da je lepo biti živ, s obzirom na moje drage kolege koje su poslednjih godina napustile ovaj svet.

Danas se često seti Milene Dravić, a još uvek druguje sa Mirom Banjac - Obe sam upoznao prvo kao gledalac, u TV filmovima i pozorištu. Sa Mirom sam prvi put sarađivao u predstavi “Radovan III” u Ateljeu 212. Tokom 15 godina igranja tog komada druženje je bilo izuzetno, i često je bilo zanimljivije iza scene, u bifeu, nego na sceni. A evo, igrala je i sada u “Nije loše biti čovek”. Pozvao sam je za taj film, kao i Laneta Gutovića, da im se zahvalim za prijateljstvo od pola veka, a njemu je to, ispostavilo se, bila poslednja uloga. Milenu Dravić sam sretao, prvi put smo radili zajedno u filmu “Poseban tretman”, a zatim dosta u Zvezdara teatru. Ona je odigrala tu veliku ulogu u “Lariju Tompsonu”, koji se isto igrao više od 15 godina. Kada kažem
Milena Dravić, prve asocijacije su mi njen osmeh i njene plave oči. I beskrajan dar.

Povodom svoje poznate izjave da kod nas ima pet godišnjih doba - proleće, leto, jesen, zima i rat - podseća da je veći deo radnog veka “proveo u ratu”, odnosno pišući o ratu koji je danas, više nego ikad pre, njegov najveći strah.

- Da će dobro biti - neće. I to je jasno svakome ko sa nekakvim osećanjem tog užasa koji se zove rat iole razmišlja. Priča sa ratom u Ukrajini je katastrofalna. A najkatastrofalnija je činjenica da se o mogućem nuklearnom ratu govori kao o pijanom kumu koji na svadbi puca iz pištolja. Kao i sama činjenica da 20 ljudi odlučuje o sudbini osam milijardi ljudi. I da nikome nije posebno tragično to da će biti uništena ova civilizacija. To peto godišnje doba je od metafore počelo da biva zebnja i stvarnost. I to je strahota - zaključio je akademik.