Tuga koja ne prestaje: S kakvim bolom se glumica suočava na sceni

Više nego ranije, dramska umetnica Branka Katić (52) prisutna je na srpskoj kulturnoj sceni. U Beogradskom dramskom pozorištu igra Blanš, glavnu ulogu u čuvenoj predstavi “Tramvaj zvani želja”, dok sa TV ekrana svako veče pokazuje širok spektar emocija mame tinejdžera u seriji “U klinču”. Majka dvojice sinova, Luija i Džoa, koje je dobila sa engleskim rediteljem Džulijanom Farinom, u glumi je duže od tri i po decenije, a pre tačno 30 godina sve nas je osvojila ulogom u filmu “Mi nismo anđeli”.

Koje je prvo osećanje kad vidite sebe na TV-u u ulogama od pre 20-30 godina; “Mi nismo anđeli”, “Otvorena vrata”, “Tamna je noć”, “Ubistvo s predumišljajem”, “Rane”?

 Ah, mladosti lepa... Smejem se sebi kada se setim kako sam mislila da mi fali ponešto u izgledu.

Volite li svoju mladost ili joj nešto zamerate?

-Volim je.

Miloš Nadaždin

 

Kakve uspomene nosite iz Beograda devedesetih?

Sećam se demonstracija i našeg neuspelog pokušaja da zaustavimo rat koji je doveo do raspada Jugoslavije. Sećam se i još nekih demonstracija u kojima smo se nadali da ćemo uspeti da izgradimo neko bolje društvo. I sećam se inflacije, ali i divnih projekata koje sam radila i toga da je umetnost uvek bila utočište i ono što nas povezuje.

Lenka Udovički je rekla da je samo zbog vas prihvatila da režira “Tramvaj zvani želja”. Kako se osećate posle takvog saznanja?

Srećna sam što je Lenka poželela da radi sa mnom i što je zahvaljujući svom istančanom rediteljskom instinktu osetila da bih baš ja tu ulogu mogla dobro da odigram.

Nebojša Babić

 

Studirali ste u klasi Radeta Šerbedžije, a sada radili sa Lenkom. Je li taj rad sa njom bio neka vrsta povratka u vašu “umetničku porodicu”?

Baš tako. Mislim da je to što me Lenka dobro poznaje i voli i te kako bilo važno za naš zajednički proces. I Rade je posećivao probe i svima umeo da nam dâ odlične savete. Lenka je sa mnogo mudrosti i strpljenja režirala ovaj fantastičan komad. Odlučila je da ga ne izmešta iz vremena kada je nastao i da samo radi na što dubljem razumevanju i osvetljavanju situacija koje je Tenesi Vilijams tako maestralno napisao. Bilo je naporno, ali i uzbudljivo i inspirativno.

Izjavili ste da ste naporno radili na predstavi i da ste se “najviše plašili da ne poludite”? Na šta ste tačno mislili? Je l’ to zbog toga što je uloga Blanš kao rolerkouster, uvuče vas i ne pušta? Kejt Blančet je priznala da je zbog te uloge kosa počela da joj opada...

Uloga je emotivno veoma zahtevna. Igram ženu koja je proživela razne traume, oseća se odgovornom za tragični kraj svoje prve i najveće ljubavi. Upoznajemo je pošto je izgubila i društveni status i porodično imanje gde je odrasla, dolazi ranjene duše jer je izgubila sve. Ne pomaže to što je po prirodi nežna, sklona sanjarenju, zaljubljena u umetnost i lepotu ovog sveta, sasvim nespremna za okrutnost novog doba. Kako sam i ja u poslednje dve godine ostala bez roditelja, moja tuga je umela da se meša sa njenom i to me je zbunjivalo. U početku sam se plašila da do kraja zaronim u njenu bol.

Stefan Andrić

 

Ostatak intervjuu pročitajte u štampanom izdanju magazina Gloria