Otac srpske avangarde: Žao mi je što nisam napustio Srbiju

Dok se približavam cilju, razmišljam u kakvom ću ga stanju zateći. Nije mu zvučao dobro kad smo se nekoliko dana ranije dogovarali telefonom oko intervjua. Bio je u Novom Sadu gde je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) 9. septembra otvorena njegova izložba “Sutra je ponedeljak” uz izvođenje himne posvećene njemu. Moja bojazan za zdravlje istaknutog srpskog likovnog umetnika Dragoljuba Raše Todosijevića dobija na intenzitetu kako brzim koracima ulazim u zgradu u kojoj živi, u blizini Crkve Svetog Marka. Iz urednog haustora stižem do kružnog stepeništa koje me odvodi na željeno mesto. Samo dva stana na spratu predratne zgrade. Na vratima nema metalne pločice s imenom vlasnika. Čim sam ga ugledao, laknulo mi je. Iako je nedavno napunio 77 godina, Raša je u odličnoj mentalnoj i fizičkoj formi. Obučen u teksas pantalone i košulju, deluje mi kao da je kupio eliksir mladosti.

- Bio sam strašno umoran. Provodio sam po ceo bogovetni dan u MSUV učestvujući u postavljanju izložbe. Sve to me toliko iscrplo da sam odmah legao da spavam kad sam se u subotu taksijem vratio u Beograd. Imao sam snage samo da se istuširam - objašnjava Raša, otac srpske avangarde i konceptualne umetnosti, čiji su radovi u svim iole značajnijim svetskim muzejima moderne umetnosti.

privatnai album 

Pozdravljam se sa umetnikovom suprugom Marinelom Koželj ili Kekom, kako je Raša zove, koja nas ostavlja nasamo u dnevnoj sobi i odlazi u spavaću. U prostoru odmah primećujem mešavinu starog i novog, s jedne strane je džinovski Apple monitor, a na drugoj stilski sto i porcelanske vaze u kojima se baškari veštačko cveće. Na zidovima je Rašina umetnost. Ima svega, od grafika do platna sa njegovim prepoznatljivim simbolima. Započinjemo razgovor najaktuelnijom temom.

- Izložba u MSUV istovremeno i jeste i nije retrospektivna. Kako sam ja haotičan čovek i ne vodim strogu evidenciju o radovima, na izložbi ima dela iz različitih perioda. MSUV me je podržao kad sam odlazio na Venecijansko bijenale 2011. i tamo, gle čuda, na opšte iznenađenje ovdašnjih poznavalaca stvari u umetnosti, osvojio nagradu. To je jedino priznanje koje je neki naš umetnik dobio u Veneciji. Moj odlazak tamo podržali su Jerko Denegri, Irina Subotić i MSUV. Zvoni meni telefon jedno veče. Bilo je bogami kasno. Zovu me iz gradske skupštine da me pitaju da li bih im pomogao oko odlaska na Bijenale u Veneciji. “Dođi da razgovaramo, da vidimo šta možemo da uradimo”, kažu mi. Odem ja tamo, blizu mi je gradska skuština. Tamo me pitaju: “Kako ćeš ti to, Rašo, nemaš ni makete?” “Kakve makete, kakvi bakrači”, odgovorim im. Ljudi iz Novog Sada su mi pomogli da te moje ogromne radove, čitave skalamerije, smestim u naš paviljon, koji je bio u jezivom stanju. Ne znam kako izgleda danas, ali je 2011. prokišnjavao, nije bilo toaleta, sve se raspadalo. Oko nas svi paviljoni bili su tip-top sređeni - objašnjava mi Raša zašto izlaže u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.

Privatni album

 

LIČNA VIKIPEDIJA U retkim situacijama kad ne može da se seti nekog detalja, zove Keku u pomoć. Ona je njegova Vikipedija, suvereno vlada svim podacima iz spavaće sobe.

Iz grupe veoma talentovanih beogradskih umetnika koji su stupili na scenu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Raša je posle Marine Abramović ostvario najveći uspeh u svetu, iako je, uz kraće izlete, sve vreme bio u Srbiji. Zanima me da li žali što se nije otisnuo u veliki svet i stekao svetsku slavu kao njegova višedecenijska prijateljica.

- O, da. Žao mi je što nisam zadržao profesuru u San Francisku. Predavao sam na Berkliju. Ozbiljna škola. Vratio sam se iz dva razloga: mojoj mami je bilo veoma loše i Marinela nije mogla da pođe sa mnom. A San Francisko je fantastičan grad. Živeo sam kod jedne žene u stanu gde je kada u kupatilu bila kao moja dnevna soba. U kraju su non-stop patrolirali policajci jer su na zgradi bili veliki mozaici Dijega Rivere. Jednom prilikom okupili su profesore da nas pitaju ko će da preuzme studente koji su došli sa Oksforda. Vidim ja svi se pravi ludi ili mrtvi, gledaju kroz prozor. Dignem ruku i kažem: “Ja ću.” A sa oksfordovcima nije bilo zezanja. Prepametni i obrazovani klinci, znali su sve i aktivno učestvovali u debatama na predavanjima. Svraćao sam u Ferlingetijevu knjižaru. Uvozio je knjige iz inostranstva. Tu nema kinte, to je svima jasno, ali on je to finansirao. Skoro je umro, imao je više 100 godina. Hteo sam i da se vratim u Australiju. Tamo sam učestvovao na Sidnejskom bijenalu. I svidelo mi se. Ovde se nikada nije cenila i razumela moderna umetnost. Klasika može, ono što je nastalo do početka 20. veka, sve posle je bez veze, smatraju naši ljudi. Kad sam pravio konstrukcije velikih kukastih krstova, gledali su me kao ludaka. A zahvaljujući tim radovima sam učestvovao na izložbi u Muzeju Leopold u Beču povodom obeležavanja stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata. S jedne strane pobednici, među kojima smo na istaknutom mestu bili i mi, na drugoj gubitnici - ističe Dragoljub Todosijević dok mu brk poigrava od trijumfalnog smeška i nastavlja: - Dali su mi veliki prostor za instalaciju. “Donesite mi četiri kade i sanduke za mrtvake”, rekao sam im. Ispunio sam prostor instalacijom, a sa zidova je tekla voda crvene boje.

Ceo tekst pročitajte u novom broju Glorije