Porodica kao pokretač: Nova uloga koja je poznatog glumca promenila iz korena

Glumac Marko Janketić (39) već osamnaest meseci ima najlepšu ulogu, tata je jedne devojčice. Odmeren i diskretan kad je privatni život u pitanju, u želji da zaštiti svoje najbliže, sada prvi put otkriva da uživa u ulozi oca, kao i da sa svojom izabranicom na proleće očekuje još jednu bebu.

- Mama je divna žena, ne bavi se javnim poslom. Razumeli smo se i sporazumeli iz prve, što je, pored velike ljubavi i međusobne privlačnosti, presudno uticalo da izgradimo kvalitetan odnos - objašnjava Marko i nastavlja: - Ima jedan divan stih iz pesme “Na Bogojavljensku noć” Đorđa Balaševića koji kaže: “Bila je moja ljubavnica, saborac i najbolji drug.” To su tri najvažnije kategorije koje su presudne za vezu. Da imate strast, da budete saborci i bijete iste bitke, a ne svako svoju, i da jedno drugome budete najbolji drug. Jer ima nešto što se ne govori nikome osim najboljem drugu, odnosno partneru. Sve to me je privuklo, nas dvoje imamo iste ideje o tome kako život treba da izgleda, iste ciljeve i vizije.

Popularni glumac, koga je publika zavolela u serijama “Ubice mog oca” i “Močvara”, ističe da se umorio od života dvesta na sat.

Dalibor Danilović

 

- Poslednjih godina sam toliko jurio upravo zato što nisam imao sigurnu luku. Sad vodim računa o ograničenju, znatno sam usporio. Porodica me okupira, ona je moja snaga i motivacija za rad, da joj obezbedim gnezdo. To je valjda prirodno.

Sin doajena srpskog glumišta Mihaila Miše Janketića odrastao je u velikoj porodici, sa bratom i dve sestre, i voleo bi da i sam stvori takvu.

- Mi Janketići smo privrženi jedni drugima i negujemo tradicionalne vrednosti. Gledam moju majku Svjetlanu, ona je sad udovica, ali nije sama. Deca su oko nje, ima unučiće, potomstvo koje je sad udvostručeno, volimo je i pazimo. Naravno, roditelji ne bi trebalo da prave decu da bi ih ona kasnije pazila, ali to je lepo i normalno. Pažnju koju smo mi dobijali od naših roditelja sad uzvraćamo i svojoj deci i roditeljima.

DA ŽIVOT POBEDI U familiji Janketić poslednjih godina bilo je dosta gubitaka.

- Prvo je preminuo mamin rođeni brat, pa tata, zatim njegova rođena sestra i potom brat od strica. Kad izgubiš toliko dobrih i dragih ljudi za nekoliko godina, osetiš potrebu da uzvratiš životom. Ja sam dobio dete, moja mlađa sestra Milica je dobila sina koji nosi dedino ime, Mihailo. Da nas bude malo više i da život ipak pobedi.

Marko trenutno uporedo snima nastavak serije “Južni vetar” i “Pasjaču”, u kojoj glumi seoskog učitelja razočaranog u društvo i svet, idealistu prekvalifikovanog za svoj posao.

- Ko je spreman da uči, mnogo toga novog može da sazna i nauči svakodnevno. Nedavno smo snimali u selu Babe na Kosmaju, u jednoj maloj seoskoj školi, sa malim dvorištem u kome je stablo staro više od dve stotine godina. Oduševio sam se i pomislio kako bi bilo lepo ići u tu malu školu. Poslednjih godina me sve više privlači selo. Iako sam rođen i odrastao u Beogradu, imam utisak kao da on više nije moj grad jer su se izgubili njegov prepoznatljiv mentalitet, duh, šmekerluk, otvorenost. Teško je živeti u bučnom i prenaseljenom gradu. Kako da dete pustiš na ulicu da se igra?

Dalibor Danilović

 

Voleo bi da neko vreme provede na porodičnom imanju u Tomaševu, u Vranješkoj dolini. Da skita, druži se sa svojim gorštacima, gaji koze, renovira kuću, da mašta i planira kako će sve da dotera.

- To sam nasledio od tate, i on je voleo da sređuje i zamišlja šta će sve da napravi u kući i okućnici. Drvenarijom, koja mi je velika ljubav, nažalost ne stižem da se bavim poslednjih godina, ali ću joj se jednog dana sigurno vratiti. A pošto u Tomaševu imamo i pravi amfiteatar, možda tamo jednog dana uspem da napravim i predstavu.

Zasad uživa igrajući u svojoj matičnoj kući, JDP-u, posebno u komadu “Putujuće pozorište Šopalović” u kom tumači Filipa Trnavca.

Boško Karanović

 

- On je malo pomešao stvarnost i maštu. Ponekad i sam pomislim da je lepša stvarnost na sceni i iza kamere nego ova koju trenutno živimo. I onda bežim u pozorište i poeziju, u tu lepotu, koliko god mogu. Filip mi je blizak u tom smislu, ranjiv je. Svaka uloga menja glumca, nauči ga nečemu. Mi se stalno obrazujemo, posebno u pozorištu. Bez filma i televizije bih i mogao, ali bez teatra ne bih. Pozorište je tu da postavlja pitanja, još ako ti se u njemu dogodi neka katarza, poput one koju mi glumci doživljavamo u “Šopalovićima”, pravo je zadovoljstvo igrati. Publika često napušta pozorište u suzama. Znam to i po sebi, često mi se dogodi da se kad odgledam dobru predstavu ujutru probudim i nastavim da razmišljam o njoj jer je ostavila jak utisak. Pozorište ne može da menja svet, ali može da menja nas pojedince, koji potom menjamo svet i društvo. Ono je sastavni deo kulturnog života jednog naroda, oblikuje naše mišljenje, način na koji funkcionišemo i živimo. Kultura je i mnogo više od toga. Poslednjih godina smo zaboravili da negujemo kulturu komunikacije, način na koji se ponašamo, jedemo. Zagubio se onaj elementarni bonton. Tek kad njega savladamo, ide pozorište.