Stefan Kapičić: Na emotivnoj vrtešci

Predstava ‘Prazan grad’, kojom se poznati glumac posle devet godina vratio u beogradsko pozorište, navela ga je i na lična preispitivanja, pre svega da potraži odgovor na pitanje koliko je teško biti iskren prema sebi

Nedavno prikazana predstava “Prazan grad”, u Beogradskom dramskom pozorištu, za našeg poznatog glumca Stefana Kapičića (37) važna je iz nekoliko razloga. Predstavlja njegov povratak u beogradsko pozorište nakon devet godina igranja u regionu i inostranstvu, a odabrao ju je i za svoju diplomsku predstavu. Jer, uz odličan tekst, izabrao je i sjajnu ekipu, pa su se tako sve kockice sklopile. Reč je o snažnoj (anti)drami savremenog makedonskog dramaturga Dejana Dukovskog, koju je režirao Marko Manojlović. Priča prati dva brata koji se susreću u ratu nakon mnogo godina razdvojenosti, a Stefanov partner na sceni je talentovani mladi glumac Miodrag Radonjić.
- Moj lik u predstavi posle dužeg vremena dolazi kući, baš kao što se i ja vraćam beogradskom pozorištu. Ta simbolika mi je veoma draga. Ali, postoji još jedna - ja sam učestvovao u Markovom ispitnom komadu “Tramvaj zvani želja”, a sad je on režirao moj diplomski rad. Emocije koje su pratile ceo proces realizacije zaista su bile fantastične, pozitivne u svakom smislu. Nisam imao tremu, jer sam vrlo zadovoljan onim što smo uradili. Pred odlazak u Ameriku imao sam šest ili sedam naslova u pozorištu, trenutno igram u regionu, u Crnoj Gori, Hrvatskoj. Predstava je prilično teška, emotivno iscrpljujuća, jer se sve zasniva na odnosu između braće Gera i Gora. Ovo je intimni komad o nama, postavlja vrlo intimno pitanje ko smo i šta smo zapravo, što će možda nekome i zasmetati. Možda neće svakome biti prijatno ako se prepozna, ali ovo smo uradili zbog sebe i srećni smo zbog toga.

To važno pitanje kakvi smo prema sebi, pa samim tim i prema bližnjima, koje Dukovski u komadu postavlja, Stefana je navelo i na mnoga lična preispitivanja.
- Mislim da će i svaki gledalac proći kroz taj proces. Postavljaju se pitanja da li smo se u bilo kom smislu ogrešili, a ukoliko jesmo, da li to shvatamo. Kako ćemo to sebi da objasnimo i da li ćemo imati snage da tražimo iskupljenje i oproštaj, koliko od ljudi koji nam znače, toliko i od samih sebe? Sva ta pitanja su veoma važna, naročito danas. Predstava počinje stereotipom: dva brata koja se nisu videla vrlo dugo, prepoznaju se u trenutku kad se nalaze na dvema različitim zaraćenim stranama. Shvatajući da im se bliži kraj, pokušavaju kroz neku svoju igru da prožive sve ono što nisu dok su bili razdvojeni, kao i da bar koliko-toliko nadoknade sve ono što su propustili. Njih dvojica nemaju mnogo vremena za to, ali mi imamo. Tokom životnog puta svako od nas prolazi i kroz veliku sreću i kroz preispitivanja i bol, tako da je ova predstava emotivna vrteška u kojoj ima svega: smeha i prave bratske igre, ali i tuge. Dukovski nam je dao meso, od koga mi pravimo svoj biftek.

Termin “prazan grad” simbolizuje sveprisutnu otuđenost, a da bismo se vratili na pravi kolosek, moramo da se vratimo samima sebi, smatra Stefan.

- Treba da pokušamo da vratimo moralna i etička načela koja smo davno izgubili. Da se otrgnemo medijskoj manipulaciji i banalnim, nekvalitetnim stvarima kojima nas zatrpavaju kako bi nas zaglupeli i mogli da vladaju nama. Možda zvučim malo revolucionarno, ali to je jedini način da se otrgnemo. Jedino što nam osim toga preostaje jeste da pristanemo na kompromis i postanemo deo rijaliti sveta. Nije važno što ne učestvujemo u tim programima ako vreme provodimo uz televizor; to je isto. I nemam ništa protiv toga ako postoji drugi izbor, ali ovde ga nemamo.

Stefan je briljirao u ulozi Ahmeda u predstavi “Hasanaginica”, premijerno prikazanoj na festivalu u Tivtu ovog leta. Reditelj je bio Jagoš Marković, i to je njihova deveta saradnja, a planiraju još jednu.
- Jagoš mi je dao prvu ulogu u pozorištu, i to baš u komadu “Hasanaginica”. Ovo je samo nova verzija. Ali, tako sam opet zatvorio jedan ciklus.

Mnogi su veoma visoko ocenili Stefanovo dostignuće u ovom komadu, a on voli da čuje i pročita svaki komentar o svom radu.
- Kritika može da mi potvrdi nešto što mislim, ali može i da me probudi iz nečega što možda nije dobro za mene. Međutim, ne može da me uvredi, jer u pitanju je stav pojedinca. Ako 500 ljudi kaže da je nešto što sam uradio dobro, a samo jedan čovek ustvrdi da je loše, njegovom stavu ne pridajem važnost. U današnje vreme čitam samo negativne kritike na sve što se prikazuje u našim pozorištima, a apsolutno je nemoguće da je sve novo loše. Zato, neka pišu šta hoće, ja sam uradio svoj projekat - i to je to. Izvanredna je ideja kritičara Ivana Medenice, koji je rekao da bi oni koji sude o našem radu trebalo da pogledaju ne samo premijere već i izvođenje šest meseci kasnije, pa da tek onda kažu kakvo je nešto. Ne treba predstavu ubiti na samom početku.

Posao mu je takav da ga vodi na različite strane sveta. Ponekad pravo s aerodroma ide na scenu ili na set, ali to mu sve prija i još se nije umorio.

- Veoma sam srećan kad putujem. Nedavno sam u Hrvatskoj igrao predstavu. Odmah posle izvođenja, leteo sam za Ameriku, iz nje u Crnu Goru, tačnije u Tivat, gde sam stigao dva sata pre izvođenja komada. U svakom od gradova steknem prijatelje, svuda postoji neka vrsta emocije. Na svakom od tih mesta ostavio sam deo srca, pa gde god da dođem, imam osećaj kao da sam kod kuće. Ali, na taj način sam svestan da sam živ i mislim da se to nikad neće promeniti.

Divni prijatelji, ispunjen emotivni život uz devojku Ivanu Horvat i zdravlje roditelja, to je ono što ga, pored posla, čini srećnim.
- Nisam čovek koji od života traži mnogo da bi bio srećan. Pare su danas tu, sutra već nisu, i meni to uopšte nije bitno. Važno mi je da imam drage ljude oko sebe. Pokojni Rade Marković često je govorio kako je u životu važno hraniti se lepim stvarima. Ne zadržavam se na lošem, uvek se borim dalje. Trudim se da maksimalno pomognem svakome i da budem iskren prema sebi. Da mogu da se pogledam u ogledalo i da znam da se nisam ni o koga ogrešio, da nikoga nisam povredio - ispričao nam je poznati glumac, koga u narednih godinu dana očekuje mnogo novih uloga.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 647.