Razotkrivanje: Tara Manić

Čuvena po rečenici ‘Neću da ti kažem, ćelavi’ iz kultnog filma ‘Mrtav ’ladan’, koju koristi i kao odgovor na škakljiva pitanja, studentkinja pozorišne režije plaši se kako niko neće ulaziti u pozorište kad ona završi fakultet

Koliko je uloga devojčice Ane u filmu “Mrtav ’ladan” promenila vaš život?
Snimanje pamtim kao jedan od najlepših događaja iz detinjstva. Ne mogu da kažem da mi je to promenilo život, ali svakako je uticalo na izbor moje profesije.

Na koji način je čuvena replika: “Neću da ti kažem, ćelavi” obeležila vaše odrastanje?
Često se susrećem sa njom u najneobičnijim situacijama i okolnostima i uvek se iskreno nasmejem.

Kada ste shvatili da je pozorišna režija ono čime želite da se bavite?

Na kraju školovanja u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Kao alternativu spremala sam prijemni za studije medicine, što svakako nije bila najlakša i najpametnija odluka, ali upisala sam oba, na budžetu. Ipak sam odlučila da ću drugima pomagati umetnošću, a ne hirurgijom. Volim pozorišnu režiju jer od nje ne zavise životi ljudi, a opet ih menja i pomaže im. Svakodnevno se radujem zbog svog izbora.

Šta za vas predstavlja režija?
Ispitivanje fenomena, istraživanje, čitanje, polemisanje, kritiku, timski rad, koji rezultira otvaranjem i postavljanjem novih pitanja. To je najlepši posao na svetu. Večita igra sa glumcima.

Koja je vaša glumačka postava iz snova?
U njoj su imena svih mojih kolega sa glume. U tu podelu bih ubacila i Madsa Mikelsena i Natali Portman, ako su slobodni i prođu na kastingu, naravno. Volela bih da sam susrela Marlona Branda, Hita Ledžera i Filipa Simora Hofmana, to bi mi bila velika čast.

Omiljeni film?

Stalno se pojavljuju novi, koji jedno vreme imaju status omiljenih. Trenutno me najviše inspirišu američke serije, a “Breaking Bad” je najbolja stvar na svetu.

A režiser?
Autobiografska knjiga “Moj poslednji uzdah” navela me je da se potpuno “zaljubim” u pisca Luisa Bunjuela i njegove filmove. Divim se i veštini pozorišnog reditelja Pitera Bruka.

Sa kojom istorijskom ličnošću biste voleli da se zamenite na dan?
Sa Eleonorom Marks, zvanom Tusi, kćerkom Karla Marksa. Letos sam čitala njenu biografiju, koju svima preporučujem. Neverovatno inspirativna i hrabra žena. Bilo bi mi malo da budem ona na samo jedan dan.

Opišite sebe u tri reči?

Je suis Tara!

Šta je najluđe što vam se desilo dosad?
Nakon što sam propustila let zbog greške u radu metroa, provela sam noć na zastrašujuće velikom pariskom aerodromu Šarl de Gol. Sve vreme mi se priviđala melodija iz “Psiha”. Neverovatno jezivo iskustvo. Od tada poranim i po nekoliko sati pre leta.

Zbog kakvih stvari “gubite dah”?
Zbog autobusa broj 18 kada kasnim na faks, zbog dobrih predstava i filmova, prelepih gradova i pogleda, kao i kada se negde u martu, dok radimo rediteljske vežbe, jave prvi znaci proleća.

Kako bi izgledao vaš savršen dan?

Doručak u pekari u Parizu, šetnja po groblju Per Lašez, izložba Dišana u Centru Žorž Pompidu, premijera predstave “Misija: sećanje na jednu revoluciju” nemačkog reditelja Mihaela Talhajmera u pozorištu “La Colline”. Ups, taj dan sam već doživela. Tražim novi.

Šta vas plaši?
Da dok ja završim fakultet, u pozorište više niko neće ni ići.

A raduje?
Kad u autobus ne uđu kontrolori “Bus Plusa” dok sa fakulteta putujem ka gradu. Takođe i lični i uspesi kolega, ručkovi sa roditeljima i sestrom, igranje sa mojim francuskim buldogom Čedom, kao i kada prvo predavanje počinje tek u 10 ujutru.

Imate li neki ritual?

Ujutru uvek prvo u krevetu čitam “Gardijan” i “Hafington Post” i tako se lagano razbudim. A kada idem na spavanje, upalim TV jer ne volim da zaspim u tišini, pa ga ugasim tek ujutru. I stalno rifrešujem mejl.

O čemu sanjate?
O tome da Beograd dobije više od tri dobre predstave na repertoaru i tužno mi je što to nije u domenu stvarnosti.

Koliko daleko ste spremni da idete zbog ljubavi?
Ništa mi nije daleko dok sam zaljubljena.

Imate li dečka?
“Neću da ti kažem, ćelavi!”

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 647.