Ljubinka Klarić: Žene su apsolutni heroji

Glumica i mama šestogodišnjeg Koste, koja je u BDP-u nedavno imala premijeru komada ‘Poziv na pogubljenje’, uz ljubav i veliku podršku bližnjih uspela je da uspostavi idealan balans između porodice i karijere

Ljubinka Klarić (39) glumu je završila u klasi s kolegama čija imena, baš kao i njeno, danas u tom poslu mnogo znače. Njeni klasići su, između ostalih, Gordan Kičić, Boba Latinović, Dina Prelević, Mihailo Lađevac. Ostvarila je brojne pozorišne, filmske i televizijske uloge. U pozorištu je počela da radi već na trećoj godini studija i od tada se nižu njeni glumački uspesi, ne samo u teatru već i na filmu i televiziji, koja je moćan medij. Zato je publika najviše i pamti kao učiteljicu Dunju iz serije “Moj rođak sa sela”. Poznata glumica pre šest godina u Los Anđelesu rodila je sina Konstantina, koji, iako mali, već gaji veliku ljubav prema pozorištu i mamina je najvernija publika. Gledao je i njenu novu predstavu, “Poziv na pogubljenje”, u Beogradskom dramskom pozorištu. Ona igra Marfinjku, suprugu glavnog junaka Cincinata, čoveka koji je prokazan samo zato što ume da misli i oseća u svetu koji postaje sve bezdušniji. Tumači ga Ivan Tomić, a Ljubinka je ponosna što je njen sin od početka do kraja odgledao komad i što pokazuje interesovanje za umetnost.
Inače, ova uloga je jedna od najizazovnijih u njenoj dosadašnjoj karijeri.
- Prvi put od akademije ne igram realizam. Naime, poslednji put sam radila nešto drugačije na trećoj godini studija, kad smo vežbali glumu u različitim žanrovima. Veoma sam se obradovala, jer sam mislila da nikad neću imati priliku da tumačim likove koji ne spadaju u domen realnog. Zanimljivo je igrati grotesku, u njoj se briše sve što pomislimo da na sceni otelotvorimo kao ljudsko i ide se na ono što je monstruozno. A opet, sve mora da bude upakovano tako da publika u to poveruje.

Ko je, zapravo, Marfinjka?
- Pisac Vladimir Nabokov je tu priču napisao vrlo metaforično, a opet nam je jasno predstavio kako izgleda kad se sistem uroti protiv pojedinca. Marfinjka je supruga glavnog junaka Cincinata, koji je okružen ljudima za koje je karakteristično apsolutno odsustvo svih ljudskih obeležja. Svaki čovek bi trebalo da ima saosećanja i razumevanja za druge, a kod njih dvoje toga uopšte nema. Na kraju, ona kao velika pobedu doživljava to što će njen muž biti pogubljen, jer tada dolazi njenih pet minuta slave.

Činjenica je da i realni svet postaje sve bezosećajnije mesto. Kako se tome odupirete?

- Nema tu borbe. To nam je što nam je. Čovek je satkan od raznih niti, nekom je data jedna sudbina, nekom druga, a kolektivno nam je dato da se večito borimo za preživljavanje.

Kako negujete svoj duh?
- Okružuje me mnogo ljubavi. Imam veliku porodicu, klinca. Svi prolazimo kroz isto, a najvažnije je kad znate da niste sami.

Da li je veći izazov igrati likove koji su vam slični, ili one koji to nisu?
- Za glumca je uvek veći izazov da igra ono što mu je nepoznato. Onda može i da istražuje, upija, shvata, da pokušava da razume svet. Nepoznato je uvek dobra prilika da se stekne novo znanje.

Hoćete li uskoro imati i angažman u filmu i na televiziji?

- Sigurno će biti nekog snimanja sledeće godine, ali još ne mogu ništa o tome da pričam. Jer, znate kako je kod nas, često se dodgodi da neke ideje nikad ne budu realizovane.

Kako biste vi po značaju u svom životu poređali film, televiziju i pozorište?
- Volim sve to zajedno. Sreća je što živimo u zemlji u kojoj se glumci ne dele na pozorišne, filmske i televizijske, nego imamo iskustvo u radu u sva tri medija, za razliku od kolega iz drugih zemalja, posebno zapadnih. Meni je najvažnije kakva je uloga, odnosno projekat.

Kako izgleda proces pripreme za novu ulogu, koliko tad imate vremena za porodicu?
- Kad sam dobila Kostu, tačno sam odvojila vreme za posao i ono za porodicu. Radim dok je Kosta u vrtiću, a sve moje aktivnosti prestaju kada ga uzmem iz obdaništa.

Da li vas je Kosta dosad gledao u pozorištu?

- Obožava pozorište i, bogami, već je gledao tri predstave za odrasle, pa čak i “Poziv na pogubljenje”. Veoma mu se dopao taj komad. Interesantno je da je sa šest godina pratio predstavu s velikom pažnjom i u potpunom miru. U jednom trenutku, misleći kako možda ne može sve da razume, pokušala sam da ga izvučem iz sale, ali on mi je rekao: “Što me izbacuješ napolje? Hoću da gledam do kraja.” Morala sam da ga pustim. Iz nekog razloga dopala mu se ta priča. Nisam očekivala da će u ovom uzrastu početi da gleda predstave, ali ispostavilo se da jeste.

Kako on razume vaš posao?
- Za njega je to sve kobajagi, pa bi zato voleo da sve to posle izvodimo i u našoj kući. Voli nekad i da razgovara o tome. Na primer, posle “Poziva na pogubljenje” pitao me je zašto su mom kolegi Ivanu Tomiću odsekli glavu. Zbog toga se baš rastužio. Onda smo zajedno zaključili da je to bilo kobajagi. Tako da zasad sve doživljava na granici između dečje mašte i realnosti. Takođe, zanimljivi su mu neki izrazi koje čuje. Zanimalo ga je, na primer, šta znači “pokaj se”. To možda nije loš put da obogati svoj rečnik u meri u kojoj njegova malena glava može nešto da prihvati i razume.

Kad imate vreme za sebe, kako ga provodite?
- Pročitam knjigu ili malo odspavam.

Šta volite da čitate i gledate?

- Volim serije, i to aktuelne, kao što su “Tiranin” ili “Domovina”. Dopadaju mi se i trileri i volim i knjige s tom tematikom. Prija mi što iz svog toplog kreveta mogu da čitam i pratim serije. Svi nešto idu negde, a ja volim da sam ušuškana i da mi niko ništa ne može.

Osećate li se u tridesetim godinama bolje nego u dvadesetim?
- Osećam se bolje, jer više nema lutanja. Čini mi se da svaka žena od dvadesete do tridesete prolazi kroz postadolescentski period, ne zna kuda bi, šta bi, zašto bi. To traženje dosta liči na ono u četrnaestoj, petnaestoj i šesnaestoj, samo se odvija u telu malo zrelije žene. Posle tridesete, to si što si. Važno je da budeš zadovoljan onim što jesi i onim kako živiš i da stekneš svoj mir. Nema više eksperimentisanja.

Kako izlazite na kraj sa svim obavezama koje vam nameće životni tempo?
- Na sreću, ili nažalost, nemam fiksno radno vreme. Posao glumca je takav da nekad ima posla, a nekad ga nema. Generalno mislim da ženama u savremenom svetu jeste prilično teško. Svaka žena koja je uspela da uspostavi balans između toga da bude dobra na poslu, da bude dobra majka i da adekvatno brine o porodici jeste apsolutni heroj.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 647.