Jasna Šekarić: Dosta je bilo, neka sada drugi pucaju

Uoči svojih osmih olimpijskih igara, naša slavna, najtrofejnija streljašica razmišlja o povlačenju i sve više se posvećuje profesiji trenera, pre svega kćerke Lee, koja je pošla maminim stopama

Svetska, olimpijska i evropska prvakinja, osvajačica više od 90 medalja, streljašica Jasna Šekarić (49) polako počinje da privodi kraju tri decenije dugu karijeru. Svesna da je došlo vreme da se pokaže i dokaže i u drugoj profesiji, opredelila se za trenersku. Sada savetima, kritikama, ljubavlju i podrškom vodi kćerku Leu (17), koja je takođe izabrala streljaštvo, kroz sve ono što je i sama prošla. Sin Luka (13) još se “traži” u sportu, što je mami sasvim u redu. Roditeljstvo joj je u prvom planu, ali to ne znači da istovremeno ne može da se sprema i za omiljeno takmičenje svih sportista - olimpijske igre. Čak osme po redu u njenoj karijeri, pa ne čudi što joj izgleda da su prve bile toliko davno.
- Onda nisam ni shvatala o čemu je reč. Još nisam bila poznata, iako sam već postigla svetski i evropski rekord. Svima sam rekla da idem na prvo mesto i oni su bili zgranuti što se usuđujem da izgovorim tako nešto. Ali šta sam drugo mogla kad sam zaista bila najbolja? S druge strane, pored mnogih sportskih velikana tadašnje Jugoslavije osećala sam se kao “mala maca”, koja sve posmatra iz ćoška - priseća se Jasna.

Međutim, sve se promenilo kada je te godine osvojila dve olimpijske medalje, u dve kategorije. Potom je nastavila da niže uspehe, a sad je došlo vreme da sve zaokruži.
- Odlazak na moju osmu olimpijadu, sledeće godine u Riju, čini me srećnom isto kao što sam se radovala i onoj prvoj. Ali, došlo je vreme da se povučem. Bar ja tako osećam. Dosta je od mene. Naravno, to neće umanjiti želju da imam što bolji nastup i da pokušam da uđem u finale. Nisam jaka kao što sam bila na početku karijere, ali šansa uvek postoji. Optimista sam po prirodi i uvek verujem pre svega u sebe, i to mi je mnogo puta pomoglo. Spremaću se najbolje što mogu - kaže šampionka kojoj nikad ne manjka motiva.
- U sportu me prvenstveno drži ljubav, pa upornost i želja za odličjima. Osvajanje bilo koje medalje nije mi umanjilo želju da je iznova dobijem. Uvek sam želela još, zato što sam uživala. I danas mi je lepo u streljaštvu, druženju, putovanjima.

Činjenica da se u ekipnim sportovima ne snalazi baš najbolje pomogla joj je da se opredeli za streljaštvo.

- Trenirala sam i rukomet, ali na prvoj utakmici sam upropastila dva napada jer sam htela sama da ih izvedem. Zato sam shvatila da će mi više odgovarati neki individualni sport. Bila sam i poprilično stidljiva i možda su smirenost i moć koncentracije bile presudne. U početku sam imala svoj svet i streljaštvo se potpuno uklapalo u sve to - kaže Jasna, kojoj je kao devojčici velika želja bila da se dokopa službenog pištolja svog oca, vojnog lica.
Ipak, nije on uticao na njen izbor, već puka koincidencija.
- Imala sam peticu u dnevniku iz opštenarodne odbrane. I kada su birali ko će da puca za školu, profesor je igrom slučaja okrenuo dnevnik otpozadi i izabrao mene. Veoma brz napredak presudio je da i dalje ostanem u tome. Sve mi je odmah išlo od ruke, tako da je od mog prvog kontakta s oružjem do olimpijskih igara prošlo samo osam godina.

Osim velikih uspeha, u karijeri je imala i bolnih trenutaka. Jedan posebno pamti.
- Najteže mi je bilo u Barseloni, kad sam imala isti rezultat kao prvoplasirana takmičarka, a ostala sam na drugom mestu. To se desilo zbog tadašnjih pravila, koja nisu dozvoljavala dopucavanja kao što je danas slučaj. Sećam se da nisam mogla da vidim semafor, niti da čujem rezultat zbog graje publike... Hodala sam unazad i kad sam videla da sam drugorangirana, bez mogućnosti ispravke, baš mi je bilo teško. Zaplakala sam od muke, moje suze su postale sastavni deo spota s tih olimpijskih igara. Zbog toga su me i kritikovali, pa sam sebi čvrsto obećala da nikad više neću plakati. I nisam, bar ne javno.

Porodica je podržava sve vreme.
- Samo sam njima uvek mogla da kažem sve onako kako jeste. Delovali smo kao jedna ekipa.

Lea je pošla maminim stopama, postala je juniorska reprezentativka u streljaštvu.

- Češće sam je vodila sa sobom na takmičenja nego sina, jer je imala stvarno veliku želju. Retko kad dete vrhunskog sportiste bude podjednako dobro u istoj disciplini, i zbog toga sam u početku bila skeptična. Sad mi je drago što se i ona bavi istim sportom i što je to ispunjava.

Naslednica je već bila na pobedničkom postolju, doduše, s mamom, u njenom stomaku.
- Finale svetskog kupa održavalo se kad sam ulazila u peti mesec trudnoće. Morala sam strogo da mirujem, pa je odlučeno da ne idem. Ležala sam već četiri meseca, ali jedne noći sam sanjala kako učestvujem na takmičenju i osvajam zlato. Znala sam da moram da idem, uradila sam to i bila sam prva. A pošto je i trećeplasirana takođe bila trudna, šalile smo se kako je nas petoro podelilo tri medalje - otkriva Jasna, koju Lea često podseti na sebe iz mlađih dana.

- Ona trenira već tri godine, dok sam ja u tom uzrastu tek počinjala... Svi kažu da liči na mene, po stavu i pokretima, ali to je normalno, jer me je toliko puta gledala - kaže svetska prvakinja, ponosna na ćerku, koja je i duhovita na mamu.
- Trofeje čuvam na vidnom mestu, dok medalje nisam nigde izložila. Jednom sam ih izvadila i pokazala sam ih Lei, koja je tada imala desetak godina. Oduševljeno sam joj rekla da pogleda kako izgleda zlatna olimpijska medalja, a ona me je pitala: “Odakle ti?” Sad se “vadi” da je nisam razumela - kaže mama, koja nikada nije previše opterećivala decu svojim sportskim uspesima.
- Luka još traga za svojim sportskim pozivom. Baš je visok, međutim, izgubio je interesovanje za košarku. Verovatno je i on, kao i ja, individualac. Zasad luta, što je dobro, jer smatram kako deca treba da se oprobaju u više disciplina ako imaju takvu mogućnost. Ni mene niko nije terao da budem vrhunski sportista, to je nešto što ne može da se isforsira. Reč je o ličnoj želji deteta i ona mora da bude u prvom planu.

Srećna mama trenutno ne razmišlja o ljubavi druge vrste. Najviše je raduju deca i Ćira, bela pudla koja im je donela veliku radost u kuću.

- Ima tri godine i to mi je prvi pas u životu. Došao je kod nas zbog dece, ali sada je isključivo moj. Rano ustajem, šetam ga svakog jutra. Zove se Ćirilo, simbolično - kaže ona.
Zbog njega ustaje rano, pa zna da se ni u “penziji” neće previše opustiti.
- Pored dva tinejdžera u kući nemam vremena ni za šta. Jednostavno, to sam ja, nikad neću sesti u fotelju ispred televizora - ističe streljašica, koja je već počela da radi kao trener, između ostalih, i Lein.
- Mnogo je lakše trenirati tuđu nego svoju decu. Dok ja očekujem da me bespogovorno sluša, moja ćerka često ima “prigovor”. Još učim kako da vladam situacijom - priznaje Jasna, koja, kad se uzmu u obzir sve njene pobede, deluje nesalomivo, ali je, kaže, i ona samo čovek. Odnosno, žena, kojoj je streljaštvo definitivno promenilo život.
- Možda sam mogla da imam i nešto više, ali samo u materijalnom smislu. U emotivnom sam potpuno ispunjena, i srećna sam jer sam, što se tiče sporta, zaista postigla sve - zaključuje ova vrsna sportistkinja.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 647.