Razotkrivanje: Miloš Petković

Pisac epske fantastike i autor scenarija za film ‘Perunov hroničar’ voleo bi da poseti Tolkina u Nortmorskoj ulici nadomak Oksforda, kao mali želeo je da bude košarkaš, a sebi zamera što je previše tolerantan prema lošim ljudima

Kad ste shvatili da želite da budete pisac?
Želeo sam to od malih nogu, a postao sam kada sam, sa nešto malo manje od 20 godina, počeo da radim na svom prvom romanu “Vukovi sudbine”.

Čiji romani su vas tokom detinjstva inspirisali?
Sve je počelo od Žila Verna, zatim sam “otkrio” Aleksandra Dimu, Džeka Londona, Henrika Sjenkjeviča, Roberta Luisa Stivensona, Agatu Kristi, ser Artura Konana Dojla, Roberta I. Hauarda, da bih na kraju došao do dvojice pisaca koji me najviše inspirišu - Džona R. R. Tolkina i Stivena Kinga. Od naših me je “kupio” Ahmet Hromadžić i njegov roman “Patuljak iz Zaboravljene zemlje”.

Zašto ste izabrali baš epsku fantastiku i trilogije?

U epskoj fantastici nema granica, preko nje se propagiraju najlepše ljudske osobine i iznedrila je najveće heroje mog detinjstva, kakvi su nam svima i danas potrebni. Ako bismo svakom žanru dodeljivali pridev, njoj bismo dali plemenitost. A kao što kratka priča ima uvod, razradu i zaključak, tako i one velike, epske imaju početni, srednji i završni deo. Zato sam se pronašao u trilogijama. Naravno, Tolkin je svim piscima ovog žanra utabao stazu napisavši “Gospodara prstenova”. Ostalo je istorija.

Gde sve pronalazite inspiraciju za svoje romane, u kojima ima i čarobnjaka, vila, likova iz mitologije?
To je najteže pitanje, na koje bi odgovor bio predugačak. Zvuči izlizano, ali zaista inspiraciju pronalazim svuda oko sebe. Ne čekam je i ne prizivam, ona je stalno prisutna, nikada do sada me nije izdala i zato sam uvek spreman za pisanje.

Koliko su vam dragoceni susreti sa čitaocima?
Ništa mi nije dragocenije od toga. Ponekad pomislim kako mnogi od njih nisu ni svesni koliko mi znači nekoliko njihovih lepih reči, preko poruke na internetu ili na sajmu knjiga, promociji. Porodica i prijatelji čine me bogatim na jedan, a čitaoci na drugi način. Zbog toga sam imun na sve bolesti naše difuzne svakodnevice.

Da li je uzbudljivo svoju knjigu “pretočiti” u film i kako napreduju pripreme za snimanje?

I te kako, verujem da je to san svakog ko se bavi pisanjem. Posebnu draž nosi to što su u pitanju epska fantastika i slovenska mitologija. Veoma sam srećan što ga radimo jer do sada nije snimljen film tog tipa na prostorima bivše Jugoslavije. Drago mi je da su mnogi uvideli da je “Perunov hroničar” roman koji vredi ekranizovati i ako uzmemo u obzir da su u ekipi legende poput Galeta Kerbera, Ace Seltika i glumca Ivana Jevtovića, kao i muzičar Oliver Katić, ostaje mi samo da uživam. Pripreme teku sjajno i ne previše brzo, ovo je jedinstvena prilika i zato nema žurbe. Urađen je scenario, mapiranje lokacija, oformljeni su timovi za kostime, maske, efekte, muziku, podrška je sve veća iz dana u dan, pa su i naša očekivanja velika.

Koju istorijsku ličnost biste voleli da upoznate?
Voleo bih da posetim Tolkina u Nortmorskoj ulici nadomak Oksforda i da mu, uz čaj i lulu, postavim nekoliko pitanja koja me muče, da sa istraživačem Livingstonom posetim “srce” Afrike, da sa Džordanom odigram basket jedan na jedan. Za sve to bi mi bio potreban vremeplov, pa bih morao da upoznam i Nikolu Teslu, iako sam čitao da nije bio previše druželjubiv.

Koga zovete u pomoć kad ste tužni?
Suprugu Nevenu, majku Vanju ili brata Vladimira, zavisi od situacije. Naravno, tu su i prijatelji, bez kojih bi moj život, uprkos svim uspesima, bio pomalo prazan. Zbog toga što imam sve njih, a ponajviše predivnu ćerkicu Ninu, retko sam tužan.

Šta ste želeli da budete kao mali?

Imao sam mnogo velikih želja, tražio sam sebe i, na svu sreću, našao se u pisanju. Pre toga hteo sam da budem profesionalni košarkaš, dugo sam trenirao, igrao utakmice, ali odrekao sam se tog sna kako bih postao ovo što sam sad. Nešto moraš da daš ili da ostaviš da bi nešto dobio.

Lažete li?
Kad sam bio dete, svi su za mene govorili: “On ne laže, on samo preuveličava”. Razlog: prevelika doza mašte s kojom sam se rodio. Kada sam počeo da se bavim pisanjem, preuveličavanja su skoro nestala. Laž nikada nije bila prisutna, uvek sam se trudio da pre svega budem što bolji čovek, a onda i dobar u onome što volim da radim. U takvoj priči za laži nema mesta.

Šta sebi najviše zamerate?
Što ponekad radim previše poslova istovremeno i što sam previše tolerantan kada su u pitanju loši ljudi.

Kad ste poželeli da propadnete u zemlju?

Kada sam krišom uradio neke od svojih tetovaža i jednom prilikom, misleći da nema nikog u kući, iz kupatila izašao bez majice. Ispostavilo se da su tu svi članovi moje uže familije. Bio sam klinac i bilo mi je veoma neprijatno. Ipak, na kraju je sve bilo u redu.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 646.