Iskra Brajović: Svestrana umetnica

Pošto se dosade plaši više od svega, u periodu kad nije imala mnogo posla, mlada beogradska glumica završila je kurs za instruktorku joge, napisala roman i zbirku poezije, ali još nema hrabrosti da ih objavi

Glumica Iskra Brajović (27) oduvek je s posebnim uzbuđenjem iščekivala jesen. Dok je išla u školu i na fakultet, radovala se početku nastave, jer je, kako kaže, uvek bila pravi štreber. Otkad je završila studije, ovom periodu godine raduje se zbog završetka letnje pozorišne pauze. Kćerka velikana srpskog glumišta Voje Brajovića ovog oktobra svom redovnom repertoaru dodaje još jednu predstavu. U pitanju je komad “Lopuže”, reditelja Velimira Velje Mitrovića, koji je dramatizaciju jednočinke “Dva lopova” Branislava Nušića uradio zajedno s Boškom Puletićem.
- Predstavu premijerno izvodimo u pozorištu “Slavija”, na Nušićev rođendan. Posebno mi je drago što ponovo radim s Veljom Mitrovićem, koji me je u prošloj sezoni angažovao u predstavi “Opasna igra”. Bila je to moja prva glavna uloga, a njegovu želju da ponovo radi sa mnom zaista doživljavam kao veliku čast. U “Lopužama” igraju i Vesna Paštrović, Srđan Karanović, Žarko Stepanov i Lepomir Ivković.

Kakva je vaša uloga u toj komediji?
- Igram sobaricu zaposlenu kod jednog gospodina i njegove gospođe. Moja junakinja drži sve konce u rukama i sve zna. Okružena je lopovima i varalicama, ali o svemu što vidi - ćuti, naravno, uz određenu nadoknadu. Taj komad mi je zanimljiv jer je potpuno drugačiji od svega što sam dosad igrala. Obično dobijam uloge nežnih i finih dama. Sobarica ume da bude i nežna, ali zna i da odbrusi. Na početku postoji i ljubavna scena u kojoj zavodi i ucenjuje partnera. Drago mi je što imam priliku da “šaram” kroz žanrove i igram različite ličnosti. Jedino što još nisam “izašla iz vremeplova” i sve vreme igram u komadima čija se radnja dešava u ranijim epohama.

U oktobru igrate u dvanaest predstava. Nama to zvuči mnogo. Kako to izgleda iz vašeg ugla?

- Zapravo, imam sedam predstava, od kojih se neke igraju nekoliko puta. Četiri komada su za odrasle, tri za decu. Da mi je neko to rekao dok sam bila na fakultetu, verovatno bih imala veliku tremu i pitala bih se kako ću izdržati. Uplašila bih se i od tolike sreće što se nešto tako lepo događa baš meni. Međutim, sve mi se dešavalo nekako spontano. Danas mi je neobično kad imam slobodan dan, jer tad ne znam šta ću sa sobom.

Mnogi glumci tvrde da je zahtevnije raditi predstave za decu nego za odrasle. Šta vi kažete?
- Jedino iskustvo koje imam u dečjem teatru jeste ono iz Pozorištanceta “Puž”. Smatram da je to jedno od dva najbolja pozorišta za decu u gradu, jer jedino ima interaktivni pristup publici. Na sceni sam u kostimu Snežane i za tu decu sam glumica koja igra Snežanu. Stišavamo i pojačavamo glas u odnosu na to kako deca reaguju, a desi se i da im usred izvođenja postavimo pitanje: “Da li vam je ovo bilo suviše strašno?” Nastavljamo da igramo tek kada kažu da nije. Mi smo na neki način i pedagozi, a takvom pristupu nas uče Branko Kockica i njegova supruga Slobodanka Caca Aleksić, koja i režira većinu predstava.

Sudbina glumaca je takva da uvek moraju da čekaju da ih reditelji izaberu. Koliko vam je to stresno?
- To je najveći stres i zamka našeg posla, jer nismo u stanju da se sami nametnemo. Divim se glumcima koji su počeli da prave autorske projekte da bi skrenuli pažnju rediteljima i producentima. Ne umem da plivam u tim alternativnim vodama. Imala sam jedno takvo iskustvo, koje se završilo loše - izdajom, i na profesionalnom i na privatnom planu. Zato nemam dovoljno hrabrosti i odlučnosti da tako nešto uradim. Doduše, sad sam počela da igram u pozorištima, pa nemam ni potrebu za tim. Ali, generalno, teško je. Imala sam faze u kojima me dve godine niko ni za šta novo nije zvao, čak ni na audiciju.

Čemu ste se posvetili u tom periodu?

- Osim što sam igrala svoje uobičajene predstave, pročitala sam mnogo knjiga, završila akademiju za instruktora joge, napisala zbirku pesama... Dobila sam divne recenzije od pisca Dragana Velikića, koji je moj prijatelj, i pesnika Simona Simonovića, ali nikako da se odvažim da izdam knjigu, jer sam previše stidljiva. Napisala sam i roman oko čijeg objavljivanja ću se dosta potruditi. Mnogo je ljudi koji su ga pročitali i kažu da je dobar i zanimljiv za čitanje i da bi bio greh da ostane zatočen na papirima i u kompjuteru.

O čemu pišete?
- Poezija je uvek odraz trenutnog stanja, osećanja. Nedavno sam drugarici poslala pesmu koju sam poslednju napisala. Rekla je: “Ovo je Beograd danas, sad osećam ovu atmosferu. Isto tako bih ga i ja predstavila da umem.” Roman je intimna priča o susretima i njihovom uticaju na ljude.

Postoji li još neki vaš talenat za koji ne znamo?
- Bojim se da već sad zvučim pretenciozno, jer govorim o stvarima koje se još nisu ostvarile. Još nigde ne držim časove joge, jer nemam vremena da započnem svoj kurs, a roman i pesme tek treba da objavim. Kad čovek ima talenat za jednu vrstu umetnosti, obično ga prati još nekoliko njih. Moj omiljeni pisac je Momo Kapor, ali istovremeno najviše na svetu volim njegove crteže i slike. Moj otac je, na primer, pre nego što je upisao akademiju, vajao, i to figurice od krede, koje još uvek čuva.

Odrasli ste uz veliku glumačku zvezdu. Da li se podrazumevalo da ćete krenuti njegovim stopama?

- Moji roditelji su to podrazumevali, jer sam pre polaska u školu bila veoma slobodno dete. Takođe, znala sam napamet vrlo dugačke pesme, koje je otac recitovao u kući. Zbog potrebe da pokažem šta umem, verovali su da ću biti glumica. Moj stariji brat Vukota bio je stidljiviji. Divno je crtao i pisao, i danas je živa enciklopedija, ali nikad nije pokazivao potrebu da se bavi javnim poslom. Nikad, na primer, nije hteo da se slika s tatom i sa mnom za porodični album. Studirao je produkciju, piše scenarije i više je čovek iza kamere.

Jeste li se nekad dvoumili oko budućeg poziva?
- U osnovnoj i srednjoj školi rađale su mi se razne ideje, ali nisam prestajala da volim pozorište i da gledam sve predstave. U pubertetu sam imala fazu kad sam se pitala imam li dobar glas, mogu li da se izborim sa svim izazovima glume. Želja da se bavim glumom ponovo se javila u drugom razredu srednje škole.

Ko vam je na tom putu bio najveća podrška?
- Mama, jer je jedina od početka znala sve. Prvo sam njoj rekla kako bih htela da pokušam da upišem studije glume. Posle treće godine Filološke gimnazije, upisala sam fakultet. U obrazovnom smislu nadoknadila sam sve, ali žao mi je te jedne godine druženja, maturske ekskurzije i ostalih nezaobilaznih faza odrastanja. Uletela sam u svet studenata s nepunih 18 godina, jer sam rođena u novembru, a u oktobru počinju studije. Bilo je kao u pesmi Đorđa Balaševića: “On je nosio naglas svojih skoro 18...” Nikad kasnije nisam imala dilemu da li je trebalo da odaberem glumu. Ponosna sam na svoju klasu, u kojoj su Bojan Perić, Tijana Pečenčić, Hana Selimović, Dušica Novaković, Milan Bosiljčić, Stefan Bundalo...
Više od polovine mojih kolega s klase ima uspešnu karijeru.

Na nedavnu premijeru predstave “Kafa i cigarete” u Ateljeu 212 došli ste s mlađim bratom Reljom, sinom vašeg oca Voje i poznate glumice Milice Mihailović. Da li i njega zanima gluma?

- Mislim da će Relja biti muzičar. I ja imam sluha, završila sam muzičku školu i sviram klavir, ali on je neverovatan gitarista. Kad ne može da izvuče ton poznate pesme, sam smisli drugačije rešenje. Čime god da odluči da se bavi jednog dana, volela bih da ostane i u muzičkim vodama.

Koliko ste vezani za braću?
- Uvek mi je bilo žao što nismo od onih koji nedeljom zajedno ručaju ili imaju neka druga okupljanja. Volim takve stvari. Kad jednog dana budem imala svoju porodicu, sigurno ću negovati tu tradiciju. Kod nas je uvek jurnjava, ali i kad nismo zajedno, osećam telepatsku vezu s braćom. Imam i dve sestre, od tetke i od ujaka, i s njima sam vrlo bliska. One ne žive u Beogradu, ali makar bile i na kraju sveta, kad im zatrebam, na jedan mig stvoriću se pored njih.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 646.