Slaven Došlo: Sloboda izbora je ponekad opterećujuća

Autor:

21.10.2015 13:36

Foto:

Foto:



Nekadašnji student iz klase glumice Mirjane Karanović već ubira priznanja za rad - za ulogu u pozorištu osvojio je Sterijinu nagradu, a one na velikom platnu sa oduševljenjem su prihvatile i publika i kritika

Foto: Nemanja Miščević

Po završetku studija u klasi profesorke Mirjane Karanović mladi glumac Slaven Došlo (25) nije dugo čekao na dobre uloge. U “Pozorištu na Terazijama” igra u “Grku Zorbi” u alternaciji sa Milanom Antonićem, kao i u mjuziklu “Glavo luda”, a za predstavu Bitef teatra “Život stoji, život ide dalje” osvojio je nagradu za najboljeg mladog glumca, koju dodeljuje Fond “Dare Čalenić”. Uskoro nas očekuje premijera njegove nove predstave “Enciklopedija izgubljenog vremena” u Pozorištu mladih u Novom Sadu, u kome je stalni član, a dotad ga možemo gledati na velikom platnu. U ostvarenju Stevana Filipovića “Pored mene” tumači srednjoškolca kojeg odbacuju zbog seksualne orijentacije, dok u filmu Pavla Vučkovića “Panama” glumi mladića koji mora da sazna da li je danas, u eri digitalne komunikacije, ljubav moguća.
- “Panama” je moj prvi film, odnosno, u njemu sam prvi put stao pred kameru. Zbog finansijskih problema snimali smo ga iz tri puta, pa sam tako uspeo da, paralelno sa njim, završim i ostvarenje “Pored mene”. Ta dva procesa rada su se na neki način ispreplela, uticala su jedan na drugi, od pristupa reditelja do produkcijskih okolnosti i kolega, kao i na moju glumačku spremnost i iskustvo, jer su mi uloge različite. Zbog svega toga čini mi se da sam u kratkom vremenskom roku dosta naučio. Za “Panamu” je bilo ključno da održim kontinuitet lika uprkos okolnostima, a za “Pored mene” da budem fizički dovoljno spreman da izdržim noćna snimanja i promene termina. Oba filma bila su zahtevna, ali na drugačije načine.

Kako je festivalska publika prihvatila “Panamu”? Da li ste u Kanu osećali najveću tremu?
- Odlazak tamo mi je delovao toliko nerealno da sam i tokom projekcije mislio kako se to ne dešava, kako gledaoci, zapravo, neće ni imati mišljenje o našem filmu. Imao sam tremu, ali sam istovremeno osećao i olakšanje zato što se sve dešava “tamo negde”. Publika je odlično reagovala, razumela je šta smo želeli da kažemo i zavolela je likove. Kad je došao trenutak da “Panama” premijerno bude prikazana na festivalu “Cinema City” u Novom Sadu, uhvatila me je ozbiljna trema. Sva kasnija gostovanja su mi lakše pala, no i dalje se trudim da osluškujem reakcije u bioskopskoj sali. Osećam posebnu odgovornost prema domaćoj publici, valjda je uvek najbitnije da se dokažete na domaćem terenu.

“Panama”, između ostalog, ispituje fenomen društvenih mreža. Na kojim ste sve aktivni i koliko često boravite na njima?

- Trenutno koristim samo instagram. Smatram da je praktičan i vrlo koristan za posao kojim se bavim. Takođe, služi mi i kao neka vrsta internet dnevnika. Donedavno sam imao i profil na facebooku, ali sam ga obrisao, jer me opterećivalo to što sam bio svima dostupan. Otkako sam ga ukinuo, društvene mreže mi oduzimaju onoliko vremena koliko mi traje pauza od nečega što mi je preče.

Osvojili ste nagradu Fonda “Dare Čalenić” za najboljeg mladog glumca u okviru Sterijinog pozorja. Koliko vam znače priznanja?
- Sterijina nagrada je neverovatna čast i sjajan podsticaj. Drago mi je da je neko prepoznao kvalitet u mom naporu da razumem ono čime se bavim - glumu. Kako se svaki put kad počinjem da radim nešto novo osećam nesigurno, nagrade mogu da mi posluže kao oslonac, ali i nagoveštaj da će na kraju sve biti u redu.

Foto: Nemanja Miščević

Koja dosadašnja uloga vam je posebno važna?
- Svaka nova promeni ugao gledanja na ono što smo pre nje uradili i svaka nas nečemu nauči. Ako moram jednu da izdvojim, pomenuo bih da mi je jako prijao rad na predstavi “Život stoji, život ide dalje” Jelene Bogavac. Ponajviše zbog nepretenciozne darovitosti kolega sa kojima sam sarađivao, ali i zbog toga što mi je ona donela Sterijinu nagradu.

Kad ste otkrili sklonost glumi?

- Moja porodica nema veze s glumom. Kad sam bio četvrti razred osnovne škole, osnovan je dramski studio pri Narodnom pozorištu u Somboru. Temeljno sam se spremio za audiciju, možda sam bio i jedini koji ju je ozbiljno shvatio. Naravno, prošli smo gotovo svi. Od tog trenutka sve moje neartikulisane igre, imitacije i kreveljenja dobili su svoj prostor daleko od roditelja i sestre, koji više nisu morali da učestvuju u tome kod kuće. I bilo mi je, i ostalo, neverovatno zabavno da se igram. Davno sam se zarazio glumačkim virusom i nikako da se od njega izlečim.

Čije savete usvajate?
- Smatram da se osnovni obrazac reagovanja na životne situacije usvaja u detinjstvu, pa su za njega odgovorni moji roditelji. Kasnije kroz život učio sam od raznih ljudi. Neki su mi i dalje neizostavni konsultanti u mnogim stvarima. Što se glume tiče, veliki uticaj na mene je imala profesorka Mirjana Karanović.

Šta su prednosti, a šta mane studiranja na njenoj klasi?
- Mirjana je osoba koja vas svojom jačinom i nekom neuhvatljivošću navodi da nađete svoj put, makar da pokušate da se odredite prema stvarima. Ona od vas surovo traži iskrenost, a taj zahtev sada i ja postavljam sebi na prvo mesto u odnosu sa drugima. Naučila nas je mnogim životnim stvarima, govoreći kako su one vrlo povezane s glumom. Isticala je da greška ne znači poraz i da uvek treba da istražujemo sebe, kao i da imamo puno pravo da se menjamo. Terala nas je da budemo preduzimljivi, budila nas iz srednjoškolske uljuljkanosti. Taj njen trud je za svako poštovanje.

Kako su izgledali vaši studentski dani i sa kojim izazovima ste morali da se suočite po završetku akademije?

- Bilo je raznih faza. Malo smo se svađali, pomalo kasnili, bili ponosni na pohvale i očajni kad ništa što smo uradili nije valjalo. Uglavnom, imao sam sreću da sam bio na klasi koja se drži zajedno i koju je svaka različitost zabavljala. Na momente sam pomišljao kako je moje studiranje besmisleno i da nikad ništa neću naučiti. Na kraju sam shvatio koliko u stvari znam, ali valjda je to tako s glumom. Pored radosti što sam završio akademiju, susreo sam se očajem što je došlo vreme da sam donosim velike odluke. Nisam znao šta ću sa tolikom slobodom izbora, koja ume da bude baš opterećujuća. Međutim, stvari su se razvijale spontano i eto mene sad - dajem vam intervju.
Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 645.
Goran Anicic

Autor

Komentari. (0)

Loading