Žika, Dragi i Petar Jelić: Muzika je istinski užitak

Čuvena braća, tvorci najdugovečnijeg srpskog rok brenda, zajedno sa sinovcem snimaju novi, dugo očekivani album, a povodom jubileja, 45 godina rada, u decembru će održati niz koncerata u celoj zemlji

Najdugovečniji srpski rok bend, popularna “YU grupa”, 29. novembra slavi 45 godina rada. Rođendanski koncert već je zakazan za 17. decembar u novobeogradskoj Hali sportova, dok će novosadska publika imati prilike da ih čuje najverovatnije šest dana ranije. Upravo snimaju novi, željno očekivani album, pošto je od prethodnog, “Dugo se znamo” prošla cela decenija.
Gitarista i najmlađi Jelić, Petar (42) otkriva da će čitava sledeća godina biti slavljenička, te da su se svi članovi benda obradovali što konačno ulaze u studio.
- “YU grupa” albume snima kad ima šta da kaže. Nikad nismo radili na silu, zbog toga što tako treba, nego kad osetimo potrebu. I svaki put smo bili oduševljeni. Tako je i sada. Upravo snimamo u “Studiju O” i jedva čekamo da sve završimo, pošto smo nestrpljivi da čujemo kako će to sve zajedno zvučati. Dragi je komponovao i pisao pesme. Biće ih deset; jednu je uradio Žika, a jedna je stara, “Vodi me kući, anđele”, koju radimo u potpuno novom maniru - priča sin njihovog rođenog brata Radeta.

Dragi (68), kompozitor, gitarista i pevač, mlađi od braće Jelić, nije očekivao ovoliko dugu pauzu između albuma.
- Nisam ni nervozan, niti strepim, jedva sam čekao trenutak da uđemo u studio. Imam utisak da nas sve drži isti entuzijazam, pošto radimo sto odsto brže nego što smo planirali. Muziku za svih deset pesama snimili smo za samo sedam dana, što deluje potpuno neverovatno, ali stvarno je tako, sve nam ide fantastično. Kad završimo instrumente, sledi pevanje, a šest pesama možemo odmah da snimimo, dok mi za jednu nedostaje tekst - kaže on i dodaje da pesme neće podsećati na one s prethodnih albuma.
- Na šta bi to ličilo kad bih kopirao samog sebe? Sve su nove, osim “Vodi me kući, anđele”, koju smo uradili u kantri fazonu, za nas neobičnom muzičkom pravcu. To se dogodilo slučajno - sedeo sam i prebirao po kompjuteru i odjednom mi se rodila ideja, melodija me je odvukla na tu stranu i pesma me je, priznajem, sama vodila - pojašnjava Dragi.

Svestan da je verna publika željno čekala nove pesme, obećava da se više neće ponoviti ovoliko duga pauza između dva albuma. Na pitanje da li je kad je pre četiri i po decenije, kad je počinjao da svira, mislio da će trajati ovoliko dugo, iskreno odgovara da nije mislio kako će mu celog života to biti profesija.

- Muzika nije posao, nego istinski užitak. Ali, nije baš uvek bilo lako, imali smo i teških trenutaka. Pre svega kad nam je izgoreo kombi s kompletnom opremom, pa smo morali opet da krenemo od nule. Bilo je kriza i kad je Tito umro, prošlo je dosta vremena pre nego što smo ponovo počeli da nastupamo, jer nije bilo primereno svirati rok u periodu žalosti. A mi smo ipak živeli od muzike, i tada smo se snalazili, mada sam nekoliko puta pomislio - zbog čega ne bih postao vozač trolejbusa ili tramvaja. Nije to ništa strašno, voziš tramvaj, on ide po šinama, ne moraš mnogo da misliš. Milina jedna. U ovoj zemlji baviti se samo rokenrolom i živeti od njega nije nimalo jednostavno, a mi smo uspeli da opstanemo i dođemo čak u neke ozbiljne godine. I opet stvaramo nešto novo. Putovaćemo po zemlji sve dok nas bude držao onaj početni entuzijazam i dok ljudi budu želeli da nas slušaju - obećava Dragi.

On napominje da nikad ništa u životu nisu radili “pod moranje”, nego iz čistog užitka, i misli da je to tajna dugovečnosti benda.
- Ako mi uživamo, onda je to sjajno. Kad pritom uživa i publika, a naša je posebna, to je dvostruko zadovoljstvo. I neću lagati ako kažem da svakome prija da ga vole. Na koncertima mi je najlepše kad me slušaju, iako je ponekad teško obuzdati hor od nekoliko hiljada glasova, pa ih pustim da pevaju sami. Inače, više volim svirke u manjem i intimnijem prostoru, za trista ili pet stotina ljudi, jer mogu da ih na neki način kontrolišem. Ako se i dogodi da nešto zabrljam, to mi ne uzmu za zlo.

Dragi napominje da na svirkama sebe uvek daju sto odsto i da nikad nisu snižavali kriterijume, jer bi to, smatra, bilo varanje.
- Istim žarom uvek sviramo, tako je bilo i na velikom koncertu u Hali spotova, gde smo prvi put nastupili 1973, a i kasnije, po manjim mestima u unutrašnjosti. Iako smo posle nastupa u čuvenom londonskom “Marki klubu”, sedamdesetih godina, imali ponudu od jednog producenta da ostanemo u Velikoj Britaniji, odlučili smo da se vratimo. Nikad nismo zažalili - tvrdi Dragi.

Basista Žika (73) za sebe uvek kaže da je najiskusniji član benda, a ne najstariji. Otkriva da je pre nekoliko godina prestao da odgovara na pitanje “kad će novi album”.

- Ranije sam odgovarao kako će biti uskoro, ali pošto to uskoro nikako da stigne, prošle godine “lopticu” sam prebacio na Dragog. Inače, ovaj album se od prethodnih, osim po ogromnoj pauzi, razlikuje i po tome što smo pre ulaska u studio mnogo probali, što nije u našem fazonu. Ali, u neposrednom komšiluku, u hotelu “Jugoslavija”, imamo sjajan prostor, u kome smo odlično uvežbali sve pesme. Isprva nije bilo nimalo lako, trebalo je proniknuti u ideje koje je Dragi imao na umu dok je pisao pesme. On i Petar su napravili demo-snimke, na kojima se čulo kako će sve zvučati. Trudio sam se da svoj deo, bas-gitaru, još na probama doteram do savršenstva, kako ne bih provodio mnogo vremena u studiju. Imam mnogo iskustva i znam da svako odugovlačenje ili ponavljanje dovodi od nervoze i nezgodnih situacija. Da bismo to izbegli, s bubnjarom Igorom Maleševićem, koji je s nama sarađivao i na prethodnom albumu, još na probama odradio sam svoj deo posla maksimalno profesionalno i savesno. Tako smo Dragom i Petru ostavili više prostora i vremena za rad u studiju. Bili smo “dobri đaci”, a iskreno, zaista se nismo nadali da ćemo biti toliko efikasni. Sad sam, dok oni doteruju pesme, potpuno rasterećen i uživam - ističe Žika.
Dragocenu pomoć daje im i vlasnik studija, Oliver Jovanović. On se trudi da doprinese i savetima i ogromnim iskustvom, kao i snimatelj tona Bogdan Braković...
I Žika nestrpljivo iščekuje trenutak kad će sve pesme biti kompletne, a raduje se i novim susretima s publikom.
- Najvažniji nam je, naravno, beogradski koncert, mada nećemo zapostaviti ni druge gradove. Sviraćemo gde god nas pozovu, najverovatnije i u Nišu i u Kragujevcu, a možda i u drugim mestima.

Kaže da na početku karijere nije razmišljao o trajanju, ali ni o danu kad će sve biti gotovo.
- Jednostavno sam se prepustio i uživao, ali se potrefilo da radim ono što volim i pritom imam normalan život. To smatram najvećom privilegijom. Muziku i ne doživljavam kao posao, nego kao užitak. Ona mi dozvoljava da imam i dosta slobodnog vremena za lična interesovanja, pre svega za putovanja, druženja s prijateljima i poznanicima, pecanje. Mnogo vremena provodim na rekama, pošto obožavam vodu, a ponekad volim i da dokoličarim - otkriva Žika.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 645.