Danica Maksimović: Upornost se isplati

Nakon uspeha ‘Amaneta’ na filmskom festivalu u Montrealu, naša proslavljena glumica, koja tumači lik jedne od junakinja filma, govori o utiscima sa seta i saradnji s mladom ekipom

Glumica Danica Maksimović (62), koja već godinama uverljivo tumači brojne likove u filmovima, pozorišnim predstavama i serijama, u svakom trenutku pleni osmehom, vedrinom i dobrim raspoloženjem, dokazujući da su godine samo broj na papiru. Na početku sedme decenije, ova divna dama brine o svom duhu i telu, ne dozvoljavajući da je bilo šta poremeti u nameri da sačuva dete u sebi. Kako je i sama više puta izjavljivala, najbitnija joj je sloboda, i u ljubavi i u poslu, jer tek tada ume da se prepusti i dâ celu sebe. Tako je bilo i ovog puta, kada je krenula u avanturu snimanja filma “Amanet”, debitantskog ostvarenja mladog reditelja Nemanje Ćipranića.
- Iza sebe imam više od 60 snimljenih filmova, u kojima su neke uloge bile zapaženije, neke manje zapažene. Ali, za lik Radmile, koju tumačim u “Amanetu”, od početka znam da će biti veoma važan za domaću kinematografiju. Kada sam pročitala tekst, shvatila sam koliku težinu nosi čitava priča, a posebno moja uloga, koja je vrlo kompleksna. Ona predstavlja sve žene koje zarad sreće svoje dece zapostavljaju sebe i svoje potrebe. Postojana je, ali i odbačena, jer i nakon mnogo godina čeka ljubav muškarca koji je ostavio nju i sina. Ono što je najzanimljivije, ali i najlepše, bez obzira na sve, sinu nikada ne govori loše o ocu, a to je velika retkost. Ujedno, to je i poučni momenat - kaže glumica, kojoj je uloga u ovom filmu ponuđena na sasvim neobičan način.

Naime, režiser Ćipranić i scenarista Sara Radojković jednoglasno su odlučili da bez Danice neće snimati film. Prepoznavši kod njih veliki talenat, želju i volju, bez razmišljanja je prihvatila saradnju s ovim mladim ljudima.
- Ponosna sam na njih, jer ih krase divne osobine, koje bi svi mladi ljudi trebalo da poseduju. Nemanja i Sara su obrazovana i vredna deca, bez ičije pomoći bore se da realizuju sve svoje ideje i projekte. Razmišljaju zrelije od svojih vršnjaka, što ćete i videti kada odgledate film. Nažalost, nismo imali podršku određenih institucija, ali to nam je pomoglo da se udruženim snagama uhvatimo ukoštac sa svim nedaćama koje su nas zadesile i da iz svih neprilika izađemo bogatiji za još jedno važno životno iskustvo. Moglo bi se reći da smo pobedili sami sebe.

“Amanet” govori o našoj svakodnevici, kao i o tome na šta su sve ljudi spremni da bi postigli svoj cilj. U ovoj savremenoj priči predstavljene su i mnogobrojne posledice rata i tranzicije. Ovo je priča o Todoru, koga tumači Ljubomir Bulajić, vrednom i ambicioznom studentu, koji živi skromno, s majkom, i u čijem životu se na neobičan način pojavljuje Višnja (Milena Živanović), trudna devojka kojoj su očajnički potrebne Todorova pomoć i zaštita. Njihov odnos veoma brzo prerasta u ljubav, koja se dodatno komplikuje kada Todor odluči da uspostavi vezu s ocem, uspešnim biznismenom koji ih je davno napustio, čiji lik tumači Svetozar Cvetković.

- Film prati određenu nit od početka do kraja, postupno i diskretno ukazujući na sve goruće probleme u društvu. U ovom ostvarenju nema negativaca i pozitivaca, svi podjednako greše i svi snose posledice svojih postupaka. I ljudi na margini, kao i tajkuni i oni “s vrha”, proživljavaju nedaće i život ih šiba istom jačinom. Već i naslov ukazuje na to da film govori o nasleđu, odnosno o tome šta su težak vremenski period i prethodne generacije ostavile mlađima, i postavlja pitanje kakav je to svet u kojem živimo i možemo li se izboriti za sebe i društvo koje će biti “zdravije” u svakom pogledu.
Glumica je poznata kao veliki borac i žena ogromne energije, koja uvek ide srcem, a takav izbor ju je i koštao nekoliko puta u životu. No, bez obzira na posledice nekih nepromišljenih odluka, ona je ostajala ista.
- Predajem se u potpunosti svemu što radim, jer to sam ja. Kada mi nešto ne prija, odbijem, kada mi prija, uživam u tome. Iskreno govorim, iskreno se ponašam i isto tako i mislim - ističe ona, koja je najsrećnija kad čuje da je predstavljaju kao majku Miloša Lolića, talentovanog mladog reditelja.
U sinu Milošu, iza koga su već mnoge uspešne režije, što potvrđuju i mnogobrojna priznanja, vidi sopstvenu posvećenost profesiji i kaže da su veoma bliski. Za rediteljski uspeh svog jedinca u evropskim pozorištima smatra da je opravdan. Naravno, svakom roditelju bi imponovalo da mu dete bude takvo, i malo ko bi odoleo da se ne pohvali njegovim nagradama. U Miloševom slučaju, izdvojićemo dve: Gran-pri “Mira Trailović”, na Bitefu 2009. godine, za predstavu “Sanjari”, i nagrada “Nestroj 2012” za “Magično popodne”, koju mu je dodelio sedmočlani žiri sastavljen od uglednih kritičara austrijskih medija. Nagrada se dodeljuje od 2000. godine za izuzetna pozorišna dostignuća na austrijskim scenama, a on je prvi dobitnik ovog prestižnog priznanja za mladog umetnika koji nije s nemačkog govornog područja. U obrazloženju je navedeno da su “zlatni trenuci pozorišta retki, ali njih donosi mladi reditelj iz Beograda Miloš Lolić”.
O Miloševoj sjajnoj domaćoj i međunarodnoj karijeri moglo bi još mnogo šta da se kaže, ali zbog izričite želje svog sina, ponosna majka ne govori mnogo o njegovim poslovnim uspesima. Rad svog sina prati onoliko koliko on to želi, jer je prilično suzdržan i ima svoj pravac.
Njih dvoje imaju i prećutni dogovor.
- Ako mu ne prija da se pojavljujem na probama njegovih predstava, onda to poštujem, tako da dolazim samo na premijere - otkriva Danica. Umesto zaključka, poručuje:
- Često sam bila ispred vremena i mnogi me zbog toga nisu razumeli. Prošlost pamtim kao da imam čipove, ništa ne zaboravljam, ali joj se ne vraćam. I ono što je bilo tragično i teško, i usponi i padovi, sve je to moj život. Ipak, ne smem da dozvolim da potonem, svaki put se snagom volje dižem, kao feniks iz pepela, a ponekad čak mislim da sam se iz inata i rodila.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 645.