Boban Skerlić: Stavove iznosim glasno i jasno

Pozorišni i filmski reditelj čiji je ‘Poziv na pogubljenje’ premijerno izveden u BDP-u, planira da snimi film ‘Trpele’ i svojim delom trudi se da zamoli, ubedi i natera ljude da se zamisle nad sobom i svetom oko sebe

O manipulaciji, o nedostatku empatije, bezdušnosti i cinizmu vlasti. O problemu (pa i nemogućnosti) spoznaje šta je realno a šta virtuelno u svetu koji nas okružuje. O laži i prevari. O nemogućnosti izlaska iz mašine kad te je mašina jednom uzela pod svoje. O pojedincu u totalitarnom društvu. O igranju života i igranju životom, dakle, o smrti - ovako je naš pozorišni i filmski reditelj Boban Skerlić (51) na sajtu Beogradskog dramskog pozorišta predstavio komad “Poziv na pogubljenje”, kojim je otvorena nova sezona ovog teatra. Za sudbinu Cincinata, glavnog junaka te priče, reditelj se zainteresovao kad je u knjizi “Gvozdeni vek” Novice Antića pročitao dramatizaciju romana “Poziv na pogubljenje” Vladimira Nabokova, koju je uradio ruski pisac i scenarista Aleksandar Červinski. Zaintrigirala ga je priča čoveka koji misli i oseća i bori se da sačuva individualnost, dok ga sistem goni u konformizam.
- Veoma saosećam s glavnim junakom, jer se i meni vrlo često čini da je ovaj svet potpuno nakaradno postavljen. Začuđen sam i uznemiren zbog toga kako sve to izgleda i zato sam baš ovaj komad predložio BDP-u - kaže Boban Skerlić.

Koliko Cincinata poznajete?
- Put kojim ide civilizacija garantuje da će biti sve više onih koji ne žele samo da jedu čvarke i gledaju rijaliti programe, već su raspoloženi i da malo preispitaju svoju ulogu u svetu. Oni traže utočište i u sve većem su nesporazumu s društvom, ali su nesposobni da se organizuju, tako da od tih Cincinata svetu ne preti opasnost. Za razliku od Orvela i njegove teze da nade za boljitak ima, ali u promilima, nisam siguran da za čovečanstvo uopšte ima nade.

Može li umetnost zaista nešto da promeni u posrnulom svetu?

- Želim da umrem u zabludi da može. Zato se trudim da stvarima koje radim uznemirim ljude, da ih zamolim, ubedim, nateram da se malo preslišaju i zamisle i nad sobom i nad svetom oko sebe. Jer, ako umetnost ima neku funkciju, ona je u tome da ljude čini boljim. Te promene su samo kapi u moru, ali ipak su dragocene.

Kako da izbegnemo poziv na pogubljenje? Naravno, ne mislim na dolazak na vašu predstavu, jer nju svakako treba gledati.
- Jedini moj životni recept jeste - pobuna, nepristajanje i otpor. Raspoložen sam da glasno i jasno saopštim svoje stavove i da rizikujem bez obzira na to šta taj rizik nosi sa sobom. Mnogo više me plaši alternativa, autoazil uz alkohol, droge i antidepresive. To nije zdrav izlaz. Bolje je da se otimate nego da gutate bromazepame.

Glumci kažu da ste vrlo posvećen reditelj, da ste u stanju da po ceo dan ne izađete iz sale kad se radi na novom komadu. Kako doživljavate svoju ulogu u celom tom procesu?
- Privilegovan sam da radim posao koji me zaista zanima. Dok radim na novoj priči, ona me neprestano uznemirava, budi me iz sna. Ali, mislim da je to fer cena. Takav pristup poslu ostavlja mi iluziju da vodim smislen život.

Šta je ključno za dobru saradnju između glumca i reditelja?

- Ljubav. Pozorište ima svoje specifičnosti u odnosu na film. Reditelj nakon premijere predstavu ostavlja glumcima. Može posle toga da ćaska s njima u bifeu, ali više nije deo mehanizma. Rad na predstavi zapravo je predavanje sopstvene energije i vizije glumcima. Ako u toj razmeni nema razumevanja, ljubavi, posvećenosti, iskrenosti i otvorenosti, smanjuju se šanse da se proces realizuje. Film je u tom smislu “siledžijskiji” medij. Tu od glumca možete da otmete ono što vam treba, a da on i ne zna šta ste uradili. Pozorište zahteva drugu vrstu posvećenosti.

Kako doživljavate premijere?
- Kao vulkansku erupciju i suočavanje sa stvarnošću, jer to što je nama bilo divno ili naporno dok smo radili, ne treba da zanima gledaoca. Na premijeri treba da vidimo da li smo na pravi način preneli poruku, je li priča uzbudljiva, ima li sve to smisla. Imam ogromnu tremu pred premijere. Ne uzbuđuje me sam događaj koliko činjenica da se nešto dešava prvi put. To vam je kao prvi seks u životu - strepite i na kraju ga zapamtite.

Na koji način birate teme koje obrađujete u pozorištu i na filmu?
- Uoči proslave svog jubilarnog rođendana pokušao sam da napravim presek i da sagledam šta sam sve isplanirao da uradim u narednom periodu. Shvatio sam da bi mi trebalo još tri-četiri života da realizujem ono što sam naumio. Za početak bih mogao da svedem na razumnu meru ono što mi u ovom trenutku stoji po folderima, fasciklama, knjigama. Teme biram u odnosu na to koliko me uzbuđuju.

Vaša predstava “Trpele”, koja govori o ženama žrtvama nasilja koje su ubile svoje muževe, doživela je u prethodnoj sezoni 50. izvođenje. I u novoj je nastavila da se prikazuje i da puni pozorišnu salu. Šta vam to govori?

- Taj projekat je u celosti bio moja ideja. U novinama sam video da je Helsinški odbor za ljudska prava uradio istraživanje o položaju zatvorenika u zatvorima. Postojao je segment koji se bavi ženskim zatvorima, a poseban deo bavio se ženama ubicama. Našao sam ispovesti žena koje su ubile svoje zlostavljače. Helsinški odbor mi je ljubazno ustupio njihove priče, pa smo Milena Depolo i ja uradili dramatizaciju tih priča. Kad je reč o nasilju, ne dovodi se u pitanje to da li ste muško ili žensko. Svako nasilje prema ženi, detetu, životinji, čoveku druge vere ili boje kože, apsolutno je neprihvatljivo. Trudio sam se, zajedno s celom ekipom, da se u tom kratkom procesu, koji je na početku bio vrlo uznemirujuć, a na kraju uzbudljiv, bavim mehanizmima reagovanja društva na tu pojavu. Nesporno je da su te žene maltertirane i da su njihove sudbine tragične, kao što je nesporno da su nakon toga one postale ubice. To su dve “stative” između kojih se događa predstava. Upravo pokušavam da “spakujem” film “Trpele”, koji bi bio nastavak projekta.

Bila sam u publici kad je profesor na predstavu doveo srednjoškolce, čije su reakcije bile vrlo raznolike. Mislite li da deca u tom uzrastu mogu na pravi način da razumeju komad?
- Moja deca su gledala predstavu. Pre tri godine, kad je bila premijera, imali su 15 i 9 godina. I nisu imali uznemirujuće komentare. Nisam siguran da ne treba da gledaju, jedino mi se čini da je problem kad su u grupi, jer tad imaju potrebu da naglas prokomentarišu.

Da li kad završite jedan posao, već planirate sledeći, ili date sebi malo oduška?
- Imam plan za narednih 20 godina, tako da su moje pauze u poslu neosetne. Kroz desetak dana idem u Suboticu da radim predstavu, krajem januara počinjem rad na komadu za Bosansko narodno pozorište u Zenici, a onda idem u Prištinu.

Kako je organizovano vaše vreme kad odlučite da se malo odmarate?

- Čitam, farbam nameštaj, gledam filmove, idem u pozorište.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 645.