Benisio del Toro: ‘Nema problema’ dobro zvuči

Poznati glumac priznaje da voli da radi s rediteljima koji mu daju slobodu, a ne sa onima koji se ponašaju kao diktatori, a zbog uloge humanitarca u ratnoj Bosni i Hercegovini u filmu ‘Jedan savršen dan’ morao je da nauči nekoliko naših reči

Dok priča polagano i pažljivo bira reči, jasno možete videti zašto je četrdesetosmogodišnji Portorikanac jedan od najharizmatičnijih glumaca u Holivudu. U isto vreme ovaj dobitnik Oskara izgleda prefinjeno i besno, prijateljski i opasno, a i prilično zaljubljeno dok priča o četvorogodišnjoj kćerki Delajli, koju je dobio u vezi s Kimberli Stjuart, kćerkom slavnog pevača Roda Stjuarta.
Rođen kao Benisio Monserate Rafael del Toro Sančez u San Huanu, glavnom gradu Portorika, odrastao je u dobrostojećoj porodici. I otac Gustavo i majka Fausta bili su advokati, baš kao i nekoliko drugih članova familije, tako da je njegovo detinjstvo uglavnom bilo bezbrižno. “Mršavi Beno”, kako su ga zvali prijatelji, najviše je voleo da igra košarku na lokalnom igralištu, a kod kuće se sa dve godine starijim bratom Gustavom, danas pedijatrijskim onkologom u Njujorku, zabavljao uz trominutne isečke horor filmova, koje je s tatinih super 8 traka puštao sa starog projektora na zid.
Danas obožavaoci širom sveta s ljubavlju gledaju njegove filmove - od manjih uloga u ranim naslovima poput “Dežurni krivci” i “Paranoja u Las Vegasu”, preko filmova “Putevi droge”, “21 gram” i “Če” s kojima je stekao slavu, pa sve do najnovije crnohumorne drame “Jedan savršen dan”, u kojoj glumi humanitarca u ratnoj Bosni i Hercegovini, a koji se u našim bioskopima prikazuje od 8. oktobra.

Po čemu je lik humanitarca u “Savršenom danu” dugačiji od ostalih koje ste glumili?
- Puno je filmova snimljeno o policajcima i lopovima, vojnicima i ostalim ratnicima, no retko ćete videti priču o humanitarnim radnicima. I to me je privuklo. Zanimalo me je šta ih podstiče da rizikuju svoje živote za potpune neznance, ali i kako uspevaju da ostanu normalni uz toliko bola koji vide. Pripremao sam se za ulogu razgovarajući s nekim od humanitaraca koji su prošli brojna ratišta i istražujući detalje o ratu ne samo na Balkanu već i na drugim mestima.

Jeste li uspeli da naučite neke lokalne reči?

- Onoliko koliko mi je bilo potrebno, dakle - malo. Najviše mi se svidelo da govorim “nema problema”. Lako se izgovara i dobro zvuči, nema bolje kombinacije.

Nakon tolikih priprema jeste li shvatili šta pokreće humanitarne radnike?
- Psihijatar bi vam verovatno dao bolji odgovor od glumca, no čini mi se da ih prvenstveno motiviše saosećanje sa žrtvama. Oni zaista žele da pomognu.

A šta pokreće glumce?
- Ne znam za druge, ali meni je bitno da budem iskren prema liku kog glumim. Uvek osećam odgovornost da ne unesem previše svog u lik, već da ostanem veran njegovom karakteru i napravim ga što uverljivijim. Nije to uvek lako, ali zaista vredi ukoliko barem jednog gledaoca uvučete u taj imaginarni svet.

Je li vam draže da snimate holivudske ili nezavisne filmove?

- Finansijski ne bi bilo loše da snimam samo visokobudžetne filmove, ali ceo život sam težio zahtevnijim ulogama, pa ne mogu da odustanem od njih. Zato je za mene najbolje rešenje, a mislim da sam ga i zaslužio, da sam prisutan u oba sveta.

Kakve reditelje volite?
- One koji mi daju slobodu. Ne volim diktatore koji imaju svoju viziju i ne odstupaju od nje ni milimetar. Želim da se osećam korisno na snimanju, da se i moje ideje ponekad čuju, a ne samo da stanem pred kameru poput piona.

Hoćete li jednog dana stati iza kamere?
- To bih zaista voleo. Napisao sam neke stvari, ali još uvek tražim pravi materijal. Želim da imam film u svojoj glavi i da istog trenutka znam sve što se događa, a ne da moram da tražim po scenariju. Najbolji reditelji s kojima sam radio znaju svoj film od prve do poslednje sekunde.

Kako danas gledate na svoje glumačke početke?

- Ne gledam svoje filmove i zapravo ne volim da se osvrćem na ono što je bilo. No, slučajno sam nedavno video “Dozvolu za ubijanje”, film o Džejmsu Bondu u kojem sam glumio. Bože, bio sam tako mršav. Izgledao sam kao beba. Tada sam shvatio da su filmovi zabeležili moje odrastanje. Danas životna razdoblja delim prema ulogama koje sam snimio, a kada na filmskim festivalima sretnem ljude s kojima sam radio 1992. ili 1993, osećam se kao da sam nakon dugo vremena video člana porodice. Čudno je to.

Osećate li se danas više kao Portorikanac ili Amerikanac?
- Kod mene je to nerazdvojivo. U poslednje vreme možda više kao Amerikanac, jer ipak tu imam karijeru i život, ali nikada iz mene neće nestati ljubav i osećaj pripadnosti Portoriku.

Čemu vas je očinstvo najviše naučilo?
- Da je svaka osoba jedinstvena. Tako i moja devojčica ima svoju ličnost. Ona nije kopija svoje majke ili mene. Shvativši to, uvideo sam i da je ne smem gurati u neki kalup, terati je da ispuni neka očekivanja. Jednostavno joj moram osigurati mirno i sigurno mesto na kome će rasti i razvijati se. Nije to lako, kao otac stalno imate osećaj da detetu treba da pokazujete i govorite kako se nešto najbolje radi, a zapravo je samo potrebno dati im dovoljno ljubavi i sigurnost da ćete uvek biti uz njih.

Hoćete li joj pokazati svoje filmove?

- Zavisi od njenih godina. Već smo zajedno gledali filmove Čarlija Čaplina, i to je bilo jako zabavno, ali sigurno joj još neću dati da gleda “Divljake”. Svaki film u svoje vreme. No, zapravo se jako radujem trenutku kada ćemo moći zajedno da gledamo sve filmove, pa ću usput moći da joj objašnjavam zašto je tata glumio na ovaj ili onaj način. I da iza svake uspešne uloge stoje meseci i meseci napornog rada.

Što vas opušta izvan glume?
- Mnogo toga. Druženje s mojim psom. Igranje s kćerkom. Kada je uzmem za ruku, pogledam u oči i vidim njen osmeh, zaboravim na svako snimanje. I uživam u sportu. U Americi imamo dosta dobru košarku i bejzbol. Obožavam da gledam te utakmice.

Koji ste film voleli u detinjstvu?
- Sećam se da sam “Briljantin” prvi put video 1978. godine. Bio je to prvi film koji me je podigao iz sedišta, prvi koji me je naterao da se pokrenem. Toliko me je napunio energijom da sam verovao da mogu sve na svetu. Mislim da sam ga pogledao barem 14 puta. U subotu bismo došli na prvu projekciju, kupili kartu i ostali u bioskopu sve dok se poslednja projekcija ne bi završila, a u međuvremenu smo skakali i plesali. Džon Travolta mi je nesvesno postao veliki idol, čak sam neko vreme i hodao kao on, što sam mu i priznao kada sam ga upoznao.

Jeste li bili zaljubljeni u neku glumicu?

- Sviđala mi se Linda Karter, koja je u seriji “Wonder Woman” glumila Dajanu Prins. Većina mojih prijatelja obožavala je Faru Foset, ali ja sam želeo da budem drugačiji. Nije mi se dopadalo što svi gledaju u samo jednom smeru, pa sam odabrao Lindu.

Šta vam je seksi kod žene?
- Ličnost je vrlo seksi. Pogotovo jer je ne možete naučiti ili lažirati. Ili je imate, ili nemate.

A kako se vi osećate kao seks-simbol?
- Mislite li da sam još uvek seks-simbol? Ne znam, videću kada večeras izađem.

Intervju uradio Josip Jurčić.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 645.