Đorđe Stijepović: Sviram sa svojim herojima

Jedan od najpoznatijih slep kontrabasista na svetu, koji je domaćoj publici poznat i kao vrstan izvođač etno i džez muzike, više od svega voli život rokenrol zvezde, ali ipak se ne odriče obaveza odraslog čoveka

Jedan od najboljih slep kontrabasista na svetu Đorđe Stijepović nedavno je održao koncert u Beogradu. Iako ima uspešnu karijeru u Americi, kad god uskladi obaveze, dolazi u Srbiju i rado svira pred domaćom publikom, koja ga zna kao vrsnog izvođača etno, rokenrol i džez muzike. Ta svestranost prilično mu je otežala izbor repertoara za nastup u okviru festivala “Bass Passion” - prvog koji je kod nas posvećen kontrabasu.
- Svirao sam u etno-bendovima “Shira U‘tfila”, “Marsya”, “Balkan Music Club” i godinama se bavim džezom. Ipak, ovde me najviše znaju po grupi “Atomic Sunset” i rokenrolu. A za ovaj nastup nisam mogao da se odlučim samo za jedan pravac i na kraju sam napravio kombinaciju svega: nekoliko etno-pesama, malo svinga, džeza, roka, surfa. Imao sam veliku čast da sviram sa dugogodišnjim prijateljima Vasilom Hadžimanovim i Aleksandrom Sedlarom, kao i sa Peđom Milutinovićem, kog sam upoznao na prvoj probi.

Kad je počeo da vas interesuje kontrabas?
- Dopao mi se još kad sam imao desetak godina, a počeo sam da ga sviram sa dvanaest. Bilo je to zbog rokabili muzike koju sam slušao i benda “Stray Cats”.

Otkud interesovanje za rokabili kod dečaka?

- Društvo iz osnovne škole i ja bili smo sluđeni Elvisom i “Stray Catsima”, njihovim fazonom i imidžom, i to toliko da sam se zbog toga preselio na drugi kontinent, tamo odakle potiče ta vrsta muzike. Strast prema njoj ne jenjava ni danas.

Prvo ste otišli u San Francisko. Kako su izgledali vaši muzički počeci tamo?
- U Ameriku sam se zaputio u dvadeset šestoj godini i tada ostao samo četiri meseca. Drugi put je to bilo na tri godine, potom sam se sve ređe vraćao ovde. Nisam poneo kontrabas iz Srbije, a morao sam da vežbam i za diplomski ispit. Taj problem sam rešio tako što sam prilazio raznim muzičarima posle njihovih nastupa i molio ih da mi dopuste da nešto odsviram. Ponekad su me puštali i da učestvujem na svirkama, jer je njihova scena opuštena. Vodili su me i na neke turneje.

Danas živite drugačije, imate više od dvesta koncerata godišnje?
- Kad sam počeo ozbiljnije da učestvujem u celoj priči, postalo je napornije. Ali, volim da živim u kombiju na turnejama i spavam gde se zadesim. Kad odlučite da se bavite muzikom, pogotovo rokenrolom, to je kao da odaberete da budete večno mladi i izbegavate obaveze odraslog života. Ja ih ispunjavam, naravno, ali živim onako kako želim.

Na fakultetu su vas sigurno usmeravali ka klasičnoj muzici. Kako se to uklapalo sa vašim senzibilitetom?

- Odsek na našoj akademiji za kontarabas je odličan, ali je prilično zatvoren za pravce izvan klasične muzike. Na fakultetu sam ispunjavao obaveze bez velikog interesovanja. Od škole sam samo želeo da me nauči da što bolje sviram kontrabas, ne i klasiku. Iako je volim, znao sam da ona neće biti moj stalni poziv. Takođe, ne volim da se opredeljujem, muziku posmatram kao celinu, ne cepkam je. Bilo kom pravcu da pripada, postoji dobra muzika i ona koja to nije. Uostalom, možda je i to stvar ukusa.

Šta znači “biti uspešan u muzici”, ima li neke garancije za to?
- U životu, pa i u muzici, ništa nije zagarantovano. Uspešan u muzici je onaj ko može da živi baveći se njom. A to da li će se vaša pesma naći na top-listi ili biti iskorišćena u filmu, zbog čega ćete dobijati silne tantijeme, zavisi i od sreće, mesta na kom se nalazite u datom trenutku i na kraju od toga šta zapravo želite da budete. Po prirodi sam izvođač i volim žive koncerte i interakciju između muzičara na sceni i publike. To me hrani i zbog toga se i dalje bavim muzikom. Ako sam uspešan, utoliko bolje. Sviđa mi se što sam zahvaljujući svom pozivu upoznao dosta novih ljudi i proputovao celu Ameriku i veći deo sveta. Pritom mi je zarada na sekundarnom mestu.

Koliko vam je važan instrument na kom svirate?
- Jako. To može da se zaključi samo iz činjenice koliki sam put prevalio noseći ga sa sobom, za samo jedan koncert u Beogradu. Ovaj na kome sviram je iz 2011. i napravila ga je kompanija “Blast Cult” iz okruga Oranž, koji se nalazi malo južnije od Santa Monike, gde živim. Imam drugarski odnos sa vlasnikom i imenovan sam za njihovog ambasadora. Iz sve snage se trudim da ih predstavim na pravi način.

Može li u Srbiji da se pojmi veličina muzičke scene u Americi?

- Ona funkcioniše drugačije od naše i dok to ne vidite i ne osetite na sopstvenoj koži, ne možete da je shvatite. Kad dugo ne izlazite iz zatvorene sredine, ne sagledavate realno stvari i mišljenje gradite na činjenicama koje nisu istinite. Objektivniju sliku možete da steknete kad vidite, uporedite i osmotrite stvari iz više uglova. U Americi je konkurencija ogromna i vrlo je zeznuto, ali to je ono što sam hteo.

Pišete knjigu o slep tehnici sviranja na kontrabasu, kad planirate da je objavite?
- Delo je etno-muzikološki rad koji će, verujem, koristiti kontrabasističkim zajednicama, jer niko pre mene nije prikupljao slične podatke. Ta tehnika je bitan deo moje muzike i na neki način sam želeo da doprinesem njenom razvoju. Pri kraju sam sa pisanjem, nikako da završim. Inače, dugo se bavim istorijatom slep tehnike i dosta sam putovao kako bih intervjuisao ljude koji su je koristili. To su, uglavnom, stariji džez muzičari. Mlađi, koji su je preuzeli od njih, najčešće je koriste u okvirima rokenrola i ciganske muzike.

Oduševljava li vas i sada susret sa muzičkim idolom iz mladosti?
- Više mi se sviđa termin “muzički heroj”, nikad mi se nije dopadalo idolopoklonstvo. Ako nekog muzičara stavite mnogo iznad sebe, nikad nećete steći poštovanje. Uvek je bolje napraviti nešto sa njima, nego diviti im se iz daljine. Svirao sam sa većinom onih čije sam postere lepio na zid.

Da li ste se razočarali u neke od njih?

- Ne. Možda zato što nikad nisam previše očekivao od njih. Volim da prilazim ljudima sa pozitivne strane, bez ikakvih predrasuda. Ne stvaram slike o drugima prema sebi, ne volim ni kad meni to rade. Takav sam kakav sam, prihvati me ili nemoj. Kvalitet čoveka ogleda se u tome koliko je spreman da prihvati drugog, sa njegovim manama i vrlinama. Retko kad nešto očekujem, pa se retko i razočaram.

Radite li još nešto sa tolikom strašću?
- Ne. U poslednje vreme mi prija da se bavim fotografijom.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 644.