Od A do Š: Ljubivoje Ršumović

Autor emisija za najmlađe, među kojima je i kultna ‘Fazoni i fore’, pesnik uz čije stihove su rasle generacije, u svojoj azbuci otkriva ko su junaci a ko babaroge njegovog detinjstva, kako su mu krave pojele knjigu i zašto mu je prvoklasni haos manje strašan od običnog

a Aleksa Marić, pobratim mog oca Mihaila. Otac nije imao ni brata ni sestru, roditelji su mu umrli od španske groznice odmah po njegovom rođenju, 1918. Odgajila ga je baba Anika, a Aleksa mu je od detinjstva bio najbolji drug, pa ga je otac izabrao za pobratima od srca. U narodu kažu da se pobratim od srca voli više od rođenog brata. Danas moj prvi unuk Aleksa nosi lepo ime pradedinog pobratima.

b Biblija, knjiga nad knjigama.

v Vatra. “Vatra u pesmi, ili pesma u vatru”, poručio nam je Rabindranat Tagore, pesnik, rođen u bramanskoj porodici u Kalkuti, koji je proslavio Indiju i bengalski jezik. Najbolja knjiga pesama Branka Miljkovića zove se “Vatra i ništa”. Odnedavno se na Zlatiboru održavaju “Pesničke vatre zlatiborske”. Vatra je, izgleda, drugo ime za poeziju.

g Gusle. Od dede Stevana mi ostale, sad vise nad mojim radnim stolom, a ja, duduk dedin, ne umem ni da gudim ni da pevam.

d Dobrica. Zovu ga pesnik sela, a on je pesnik duše. Erić od Gruže i Srpskog jezika. Nema ga na Medijana festivalu u Nišu, na Zmajevim dečjim igrama, Književnim susretima na Kozari. Ne javlja se na telefonske pozive. Svetlana, njegova kćer, kaže da je oboleo od psihoze. Zar je to neka bolest? Duško Radović je na VMA pitao doktora Maleševića: “Od čega ja bolujem?” Kad mu je doktor rekao: “Od skleroze”, Duško se nasmejao: “Zar je to neka bolest?” Čekam da nam se Dobrica vrati iz te “psihoze”!

đ Đak. Prva titula koju deca dobijaju u životu, kad pođu u školu. Vreme đakovanja se pamti. “Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba!”, kaže narod, a onda dodaje: “Đaci đavoli, učitelji još gori!” Reč je, verovatno, grčkog porekla, kao i reč “đakon”, kako se zove momak koji još nije rukopoložen za sveštenika.

e Evgenij Aleksandrovič Jevtušenko, ruski pesnik. U našoj kući u Rovinju 1976. godine pisao je svoj roman “Jagodnjaci”. On mene tukao u tenisu, ja njega u šahu. Bio je novembar a on se kupao u moru, pa posle kupanja redovno trčao, da ostane u kondiciji. Rovinježi su ga zvali “Rus koji trči”.

ž Žuborski Miljenko, pesnik, član prvog srpskog pesničkog kabarea, koji se zvao “Četir’ konja debela”. Ostali članovi: Rastko Zakić, Dragiša Krunić i Ljubivoje Ršumović. Čuveni su Miljenkovi stihovi: “Dođi mala doveče, nemoj biti goveče!”

z Zlatibor. Definitivno najlepša i najzdravija planina na svetu, koju sam opevao u svojim prvim ozbiljnim stihovima: “Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato!” Imao sam sedam godina.

i “Idiot”. Roman Fjodora Dostojevskog, koji nikad nisam pročitao do kraja jer mi je poslednje listove knjige pojela krava dok sam sa drugarima igrao klisa.

j Jugoslavija. Bila je okružena BRIGAMA: Bugarskom, Rumunijom, Italijom, Grčkom, Austrijom, Mađarskom i Albanijom, ali se u njoj živelo BEZBRIŽNIJE nego danas u Srbiji.

k Kalauz. Lep nadimak za čoveka veštog, koji ume da se ušećeri i da lisiči, koji lepim rečima i gestovima sva vrata otvara.

l Lopovi. Često se može čuti ova reč na stadionima, izgovaraju je nezadovoljni navijači. A može se čuti i u narodu, nezadovoljnom narodu, koji jedva sastavlja kraj s krajem dok se tzv. tajkuni kupaju u bogatstvu. I navijači i narod su u pravu, neko mora da ih zaštiti od lopova.

lj Ljubav. Ne može se voleti ceo svet. Ali, nije dovoljno voleti samo sebe. Ljubav se, srećom, ne troši, naprotiv, obnavlja se, pa je ima uvek i za svakoga dovoljno.

m Mat. Sumorni kraj šahovske igre. Ujak me je učio da igram šah, i nije mi popuštao, matirao me svaki put. Ja se danas svetim mojim šahovskim protivnicima.

n “Namor”. Naslov mog prvog romana, objavljenog pod pseudonimom Milovan Ogrk. Sad mi je Milovan odobrio da “Namor” objavim pod njegovim “pseudonimom” Ljubivoje Ršumović.

nj Njiva. Svi Ljubišani njive zovu “hlebne majke”. Kukuruz i pšenica ne uspevaju u Ljubišu, tako da ih hrane “hlebne majke” iz Morave - tako zovu požeško polje.

o Odadoš. Ginjol lutka, junak mog “Azbukvara” za prvi razred osnovne škole. Pomoćnik učiteljima, zadužen za sticanje dečjeg poverenja.

p Petica. Večita želja osnovaca i gimnazijalaca - đaka. Večita mora studenata. Dvolična brojka, jedan od razloga što se zalažem da se ocene izbace iz školskih dnevnika.

r Ršum. Od persijske reči koja znači povika, grdnja. Pa i lom, rusvaj. Nimalo ne odslikava moj karakter. Mojim sinovima, bojim se, taj nadimak više smeta nego što koristi.

s Sreća. Kao dečak napisao sam stih “Sreću ne možeš stići, možeš je samo sresti”. Kao deda(k) potpisujem i overavam taj stih, tu istinu.

t Tito. Periklovo vreme za kulturu, kako je govorio Žika Pavlović. Čije li je, za kulturu, ovo današnje?

ć Ćirilica. Pismo kojim pišem i kojim dišem. Čuvam dedina pisma iz Čikaga, ukrašena lepopisnom ćirilicom. Imao sam predmet u osnovnoj školi koji se zvao “lepo pisanje”. Čuvam i te sveske, uvek sa peticama ispod moje ćirilice. “Lepo pisanje”, kosa-tanka-uspravna-debela, zanavek je formiralo u meni jedan estetski prag ispod koga ne sme ništa - ni poezija, ni ponašanje, ni duh.

u Učitelj. Pravo ime za dostojanstveno zanimanje. Treba ga ponovo vratiti u škole.

f Fukara. Iz danas aktuelne karakterizacije Ive Andrića: “Dođe tako neko vreme kad mudri zaćute, budale progovore, a fukara se obogati!”

h Haos. Nešto čega sam se celog života plašio. A onda kod Vinavera otkrijem da postoji i “prvoklasni haos” i to me malo uteši.

c Cipela. Kao dete sam bio zabrinut kad sam shvatio da invalid, koji je u ratu izgubio desnu nogu, mora da kupi dve cipele, pa jednu da baci. Predlagao sam, u sebi, da “dadne” oglas u novine da mu se javi neko kome treba samo leva cipela. Eto kakve su me brige morile u detinjstvu!

ć Čakanac. Čekić za otkivanje kose. U zemlju se zabode bakvica, kosa se položi sečivom na nju i udara čakancem. Zvek čakanca jedan je od dragih zvukova mog detinjstva.

dž Džigibau. Jedno od strašila iz mog detinjstva. Od njega me spasavao samo Svesembog, koga je psovao moj otac, a koji je meni uvek pomagao kad ga lepo zamolim.

š Šuman. Najpre je to bio šumski duh, koga sam kao dete prizivao u Murtenici i Omaru. Nije mi se javljao, pa sam shvatio da je on Šumašeš, “mimo svijeta”. Onda se javila Šumkula, njegova nevenčana žena, koja je kao devojka bila Ajkula. Mnogo godina kasnije, kad sam čuo kompoziciju “Pesnikova ljubav”, shvatio sam da je to Robert Šuman, nemački kompozitor.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 644.