Maja Ognjenović: Nikad nisam bila moćnija

Posle uspešnog plasmana na Olimpijske igre, odbojkašica je s ekipom otputovala na Evropsko prvenstvo, a osim na terenu, sve je sigurnija i u emotivnom životu, jer joj partner iz dana u dan dokazuje ljubav

Naše odbojkašice nisu ni stigle da se odmore od utakmica za plasman na Olimpijske igre 2016. u Japanu, a već su otputovale na Evropsko prvenstvo, koje se ove godine održava u Holandiji i Belgiji. A kapiten ove ženske ekipe koja najviše voli da pobeđuje, tehničarka Maja Ognjenović, smatra da je dostigla zrelost kao igračica. I mada je selektor Zoran Terzić često kritikuje kako bi trebalo da bude stroža prema saigračicama, ipak je zadovoljnija što se njen autoritet ogleda u drugim stvarima, na primer u tome što je devojkama uvek na raspolaganju. Zato i ne čudi što je uspostavila veoma tanku granicu između liderstva i prijateljstva. Upravo taj timski duh obezbedio im je kartu za Rio, a zahvaljujući njemu, i na ovo evropsko prvenstvo otišle su spremne.

- Mi odbojkaši na takmičenje uvek idemo bez preterane pompe, tako da nam je bar s te strane lakše. Naravno, imamo i mi ciljeve, ali davanje većih obećanja može samo da nam odmogne i da stvori medijski pritisak koji često zna da se odrazi i na rezultat. Da je tako, svedoče košarkaši, koji su ispraćeni na Evropsko prvenstvo s očekivanjima da osvoje zlato i ništa osim njega, a završili su četvrti - iskrena je Maja.
Svaku pobedu treba proslaviti, a ove devojke privlače pažnju gde god da se pojave - koliko zbog lepote, toliko i zbog visine.
- Uvek zajedno idemo na proslavu i naravno da privlačimo pažnju. Pritom, ja i ne mogu da se žalim, jer spadam u red nižih, ali zato, kad obujem cipele s potpeticom, primećujem da me ljudi gledaju i komentarišu. I to mi nimalo ne smeta - kaže ona.

Kapitensku traku dobila je pre dve godine, a sada u timu igra s devojkama kojima je nekad bila uzor.

- Pozicija mi je takva da treba da budem lider. Ali, naš trener smatra da to ne radim kako treba i često me kritikuje. Ipak, za mene vođstvo znači biti uvek tu za devojke, pružiti im ruku, ponašati se tako da u meni vide neku vrstu podrške. Mislim da u tome uspevam. Sada igram s devojkama koje su mlađe od mene po deset i više godina, i to me šokira. Čak mi je jedna rekla kako me je bukvalno do pre neki dan gledala samo na TV-u, druga je izjavila kako mi je baš ona skupljala lopte. Možda bi se zbog toga neko uobrazio, ali ja nisam - kad god im nešto treba, tu sam. Dobro balansiram između situacija kada se samo družimo i onih kada ozbiljno radimo, tako da sam uspostavila veoma tanku granicu između vođstva i prijateljstva - navodi Maja, koja već dvanaest godina nastupa za reprezentaciju i igra na poziciji tehničara, ne baš popularnoj kod publike.
- Nisam kontraš, ali uvek me je izazivalo da uradim nešto što drugi ne rade. Tako me je privukla i pozicija tehničara. Uvek ističem, iako se drugi igrači ljute, da korektori samo lupaju loptu, srednjaci trče s kraja na kraj mreže, ali tehničar je taj od koga cela ekipa zavisi. To ima svoju težinu, što mi imponuje. Zaista je poseban osećaj kada sve zavisi od vas - ističe odbojkašica, koja se vrlo mlada otisnula u profesionalne vode.
- Selektor zna da me iskritikuje kako više nemam sjaj u očima kao nekad. Čak mi je predložio da pogledam snimke od pre nekoliko godina i uporedim. Neminovno je da žar nema isti intenzitet, ali on nije nestao - samo nije isti kao onda kad sam bila željna dokazivanja. Ali želja i motivacija su i dalje tu - navodi ona.

Već deset sezona igra u inostranstvu, promenila je osam zemalja dosad. I sve one uticale su na nju - učinile su je boljom.
- Trudila sam se da iz svake zemlje, nacije i mentaliteta izvlačim ono najbolje. Nekad je to bilo vezano za jezik, nekad za karakter, modu, hranu, sve što mi je prijalo u tom trenutku - kaže Maja, koja je upoznala neke od najlepših gradova na svetu.
Ta njena veza s lepim gradovima veoma je čudna. Na primer, dok je igrala u Poljskoj, često je posećivala Berlin, u koji se i zaljubila, ali ipak, jednog dana bi volela da se skrasi u Atini.
- Tamo sam živela dok sam trenirala u Olimpijakosu. Očarana sam tim gradom, što verovatno ima veze i s činjenicom da sam tad bila privatno vrlo zadovoljna i srećna. I Atinjani su mi baš “legli”, topli su i srdačni, kao mi. Posebno mi je prijala klima, koja je znatno toplija od naše, pa sam i u decembru mogla da nosim kratke rukave i budem bosa - priseća se Maja, kojoj je žao što grčki jezik nije stigla da nauči, mada je prihvatila neke reči i fraze.

Ipak, povratak kući uvek budi posebne emocije.
- Kada sam prvi put otišla na duže vreme, bila sam vrlo nostalgična. Svi su mi govorili da će nostalgija s vremenom proći, ali nije. Srbiju, Beograd i moj rodni Zrenjanin i dalje volim najviše na svetu. I kad god idemo na putovanje, jedva čekam da se vratim. Dešava se da s reprezentacijom odsustvujem i duže od mesec dana. Jer, iako igramo za Srbiju, takmičenja su svuda po svetu, tako da smo ponajmanje u Srbiji - otkriva i dodaje da je kod kuće najraspoloženija i da joj je tad srce na mestu.
- Kad sam počinjala da se bavim odbojkom, nisam razmišljala o tome da ću jednog dana biti profesionalac i proživeti sve ovo. Iskreno, ne znam da li bih se odvažila na taj korak da sam znala šta me sve čeka. Relativno mlada sam došla u Beograd, a sa 22 godine već sam otišla u svet. Sada sam vrlo ponosna, iako je trebalo hrabrosti za sve - priznaje Maja.
Hrabrosti joj nije manjkalo ni kad je, u mladosti, eksperimentisala s tetovažama. Sada bi najradije sve izbrisala, jer je u međuvremenu promenila odnos prema njima. Inače, nikad nije volela stereotipe, a sad joj najviše smeta hronični manjak vremena.
- Život mi je, bukvalno, isprogramiran u minut. Često mi nedostaju roditelji, brat, sestra i njeni klinci, prijatelji - navodi Maja, koja je, uprkos svemu, pre više od dve godine pronašla savršenu drugu polovinu - Danila Ikodinovića, bivšeg vaterpolistu.
- Fenomenalno se razumemo, i to mi je najvažnije. Svi nas pitaju šta planiramo dalje, pozivajući se na čuveno “sad bi trebalo da...” A kod mene se ništa ne dešava po tom sledu događaja... Život je vrlo nepredvidljiv i ništa ne planiram. Danilo i ja se volimo i čuvamo i zaista nam je svejedno da li ćemo to i papirom potvrditi - iskrena je Maja.
- U početku sam pokušavala da iznenadim Danila nekim romantičnim gestovima, i to je bilo slatko, ali sam vrlo brzo shvatila kako to i nije naš “fah”. Jednostavno, nismo takvi tipovi, mi sportisti smo, izgleda, “tvrđi” po tom pitanju - navodi ona.

Danilo ima dve kćerke, Andreu i Hanu, i Maja se odlično uklopila u njihovo društvo.

- Vrlo su slatke, volim ih i imamo odličan odnos, a to mi je zaista važno. Imam i dva sestrića, Matiju i Aleksu, i njima sam apsolutno opčinjena. Tu emociju ne mogu opisati rečima. Jednostavno, umem s decom, kad me drugi vide s njima, zapanje se koliko sam strpljiva i smirena. Ne znam koliko ću voleti svoje dete kad njih volim toliko, ali mislim da ću se snaći i kao majka - kaže odbojkašica, koja još ne razmišlja o povlačenju s terena.
- Baš se dobro osećam u svojoj koži. Smatram da je sve do 30. neko dokazivanje, a onda sledi miran period - kod mene trenutno i privatno i poslovno. Uživam na terenu i imam utisak da mogu sve da uradim, a to je veoma moćan osećaj. Sve radim s lakoćom i rezultati su tu - kaže i dodaje da bez upornosti nikada ne bi bila tu gde jeste.
- Verujem da je upornost najvažnija osobina svakog sportiste. I dalje sam željna novih uspeha, ne štedim se, ne razmišljam o kraju. Mada, često ima i onih drugih, teških trenutaka. Ko kaže suprotno, nije iskren. To su bukvalno momenti kada pomislim kako mi je dosta svega. Tada me vera spasava, zahvaljujući njoj ne odustajem od cilja - otkriva Maja, čiji su svi trenutni snovi vezani za odbojku - njenu najveću ljubav.
- Verovatno svaki sportista sanja o osvajanju još nekog takmičenja. Za mene je to Liga šampiona. Volela bih i da s reprezentacijom donesem olimpijsku medalju... Tako da uvek postoji ono nešto što me motiviše, što mi se nekad prvo javi u snovima - kaže Maja.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 643.