Branislav Trifunović: Biću dobar tata jednog dana

Dramski umetnik, koji se zbog filma ‘Hiljadarka’ spustio u rudarsku jamu sto metara pod zemljom, planove o privatnom životu doživljava kao đavolju rabotu, ali ipak sebe može da zamisli u najvažnijoj, roditeljskoj ulozi

Glumac Branislav Trifunović radi male stvari za čovečanstvo o kojima ne priča puno, ali njegov lik se, verovali ili ne, našao na novčanici od hiljadu dinara. Naime, u filmu “Hiljadarka” on tumači mladog rudara Atifa Kurtovića, koji prvi put u životu silazi u rudarsku jamu kako bi nastavio očev posao i postao udarnik. Međutim, sudbina mu se u potpunosti menja kada ga izaberu za lice koje će da krasi čuvenu “hiljadarku”... Pored zabavnih kadrova u kojima se “susreće” sa Titom, Trifunović će ovo snimanje pamtiti i po nekim teškim scanama. Njih su mu priredile nove kolege - rudari.
- Da nije bilo njih, verovatno se nikad ne bih spustio na sto metara ispod zemlje. Mesec dana smo se družili i njihovi optimizam i radost, iako iz naše vizure rade najgori posao na svetu, potpuno su me pomerili i obodrili. Srećan sam što sam ih upoznao i mnogo im dugujem - kaže Branislav fasciniran rudarima.

Mnogi glumci se žale kako je gluma rudarski posao, ali suočen sa iskustvom iz rudnika, Bane to negira.
- To su govorili ne znajući kakav je posao rudara. Doduše, i gluma je kopanje, ali druge vrste, opuštenija verzija. Zna da bude bolna i teška, ali ipak ne bih merio te dve profesije - iskreno kaže.

Osim ovom novom ulogom, pažnju publike ovih dana privlači i predstavom “Beton mahala”, koju je režirao s kolegom Rifatom Rifatovićem. Delo je izvedeno u okviru Polifonije na ovogodišnjem Bitefu, na “Novoj sceni” Zvezdara teatra.

- Pre dve godine smo učestvovali na festivalu “Teatar za mlade” u Novom Pazaru. S vremenom sam poželeo da napravim komad s klincima odande, jer sam shvatio da smo ih već dovoljno edukovali predstavama na festivalu. Uvideli smo da su lične priče te dece zanimljivije od bilo čega drugog. Trebalo je samo da ih “nateramo” da učestvuju u nečemu u čemu nikad pre nisu, da progovore o sebi i poveruju nam da situacije iz njihovog života, koje mogu da budu pozorišne, neće biti zloupotrebljene. Posle premijere, koja je bila u januaru, predstava je doživela sve i svašta, a upravo smo je igrali i na Bitefu. U svakom slučaju, imalo je smisla - ističe ponosno.

Rad sa decom ga je oplemenio, a predstava mu je značajna i zato što mu je pomogla da ponovo zavoli pozorište.
- Sve više je onog što se podrazumeva u pozorištu, a glumački posao se otaljava. Nekako, glumac uleti u tu “mašinu” koja sve više sklanja emocije, zaboravlja kako je igrao na početku. Ova predstava je mene podsetila zašto sam, u stvari, počeo da se bavim glumom. Delujem ozbiljno i ne zanimaju me raznorazne stvari kao moje vršnjake, ali suštinski volim da se igram. A gluma za mene predstavlja igru. Raduju me dobre probe. Uvek me nešto iznova “loži” i ispuni, iako nikada neću znati zašto. Ponekad uživam u tome, nekad ne, ali znam da mi prija da sam tu i da se zanesem.

U glumačke vode ušao je tiho i nekako usputno.
- Trenirao sam basket, radio sve i svašta, a gluma je uvek bila tu negde. Kao malog čuvali su me u pozorištu i kad bi im trebalo dete za ulogu, ubacili bi mene. Dugo nisam znao šta to znači. Nije bilo očekivano, niti je moralo tako biti, ali na kraju je ispalo da me najviše zanima gluma - otkriva najmlađi iz glumačkog klana Trifunovića.

Ipak, nikad nije osećao pritisak zbog činjenice da se istim poslom bave njegov otac Tomislav i stariji brat Sergej. U glumačkom opusu imao je dosta teških likova, ali tri izdvaja kao najteža.

- Uloge u predstavama “Dogvil”, “Gospoda Glembajevi” i “Majstor i Margarita” su mi psihički bile mnogo naporne. Ali tako i treba da bude, jer gluma se i sastoji od pravljenja prepreka - što ih više sebi zadaš, napravićeš bolji lik. Najbolje su one velike. Neke sam uspeo da preskočim, neke ne, ali dok ih ima, dobro je - kaže on.

Opšte je poznato da su glumci posle premijere tužni, a to potvrđuje i naš sagovornik.
- Probudimo se ujutru, nema probe, nema iščekivanja, pusti nas adrenalin... Ne bih to mistifikovao previše, ali tada sam u drugačijem raspoloženju - priznaje Branislav.

Kada bi trebalo da izabere najdražu ulogu, teško bi mogao da se odluči, jer ih ima dosta.
- Uživam kad igram “Dunda Maroja” i “Dogvil”. U tim ulogama sam osvojio nešto novo, po tome ih i pamtim. Niko drugi ne mora da vidi da je tako, važno je da sam ja toga svestan. To je kao kad uđete u sobu u kojoj niste bili dotad i lepo vam je - otkriva Bane.

Kao klinac je voleo klikere i fudbal, pa veliku porodičnu selidbu iz Kruševca u Užice maltene nije ni osetio, jer je i u novom kraju odmah pronašao drugare za igru. Danas je zreo čovek koji se rukovodi izrekom “da ne zna desna ruka šta radi ona leva”. Poznat je po čvrstim uverenjima, koja ga ponekad mnogo koštaju.

- Sve što čoveku ostaje jeste stav. U grob idemo sa onim što smo radili i mislili. Smatram da sve što pričam ima utemeljenje. Zna da bude teško, jer ljudi počnu da mrze one koji izražavaju ono što misle, što mi je nepojmljivo. Mi glumci ne služimo za zabavu, mi se bavimo ljudima i svime što nas okružuje. Zato na tragu toga što radimo na sceni moramo imati jasno mišljenje i u javnosti. I tako mi je lakše, jer ću za deset godina biti srećniji i ponosan na sebe što sam se bar tad izrazio - smatra on.

Svoja uverenja gradio je devedesetih godina dvadesetog veka.
- Odrastali smo i proživeli te devedesete uz ljude poput Džonija Štulića, Milana Mladenovića, Darka Rundeka... Znao sam da su Rundek i Štulić Hrvati koji pevaju nešto meni jako blisko i drago. A tamo neko pričao je kako ne valjaju... Uviđajući da je to grozno, počeo sam da gradim stav i mislim da većina nije u pravu. Ta neka demokratija ne leži mi i ne prija baš uvek - kaže Trifunović, kome su u životu najvredniji mir, porodica i prijatelji.
- Sada sam u fazi kad mi je dobro samom sa sobom, a sve ostalo je bonus - navodi on.

Glumac sa bratom vodi produkcijsku kuću koja planira mnoge nove projekte.
- Spremamo film po romanu Borisa Dežulovića “Jeb’o sad hiljadu dinara”, a ja pripremam i dokumentarac o Piksiju - najavljuje Branislav, koji je direktor firme.
Ideja za film o Draganu Stojkoviću Piksiju proistekla je iz njegove želje da neke stvari promeni nabolje.
- Navijam za Zvezdu i voleo sam fudbal kada je Piksi bio totalni kralj. Gledajući šta se dešava sa zemljom i sa fudbalom danas, setio sam se kako je taj čovek bio veliki majstor u onoj bivšoj državi. Sa njegovim odlaskom se raspala i ta zemlja, pa je on stvorio fudbal u nekoj drugoj... Dokumentarac pravim sa Milošem Pušićem, mojim prijateljem i rediteljem, i biće fantastičan. Film ne govori o fudbaleru, već o jednom vremenu i zemlji koja često ne zna da vodi računa o svojim velikanima - navodi glumac.

Što se tiče planova na privatnom planu, Bane ih nema.

- Planiranje je đavolja rabota - siguran je, a na pitanje da li sebe jednog dana vidi u ulozi oca, ima jasan odgovor.
- Vidim. I verujem da bih bio super otac - zaključuje Branislav Trifunović.

Mesto snimanja: Bar “Ludost”

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 643.