Ana Tomović: Motor koji me pokreće

Poznata rediteljka postavila je na scenu Pozorišta ‘Boško Buha’ predstavu ‘Kralj komedije’, baziranu na istoimenom, njoj omiljenom filmu, kojom otvara važne teme današnjice, a suprug i deca je motivišu da bude bolji čovek i umetnik

Ostvarenje “Kralj komedije” Martina Skorsezea, u kome Robert de Niro igra komičara koji opsesivno opseda svog uzora, poslužio je kao potka za pozorišnu predstavu naše poznate rediteljke Ane Tomović. Taj film o skupljaču autograma, koji zahvaljujući jakoj ambiciji pokušava da pobedi ogroman raskorak između realnosti i sna, Ana toliko voli da bi mogla da ga gleda svakod dana a da joj ne dosadi. Predstava se igra u Pozorištu “Boško Buha”. Kralja komedije tumači Miloš Đorđević, u glumačkoj ekipi su i Boris Komnenić, Borka Tomović, Dubravka Mijatović, Jelena Trkulja i Nemanja Oliverić, a pijanista i pevač je Srđan Marković.

Rediteljka kaže da je film “Kralj komedije” uvek doživljavala kao intimnu borbu malog čoveka i velikog sistema, želju za uspehom i napor da se prevaziđe ogromna klasna razlika. I upravo to je želela da pokaže kroz svoje delo, koje nije specifična komedija, jer na kraju prerasta u dramu i kod gledalaca izaziva snažne emocije.
Svaki proces rada na novom komadu priča je za sebe, a jedna posebna je, kako kaže Ana, inače supruga reditelja Vuka Ršumovića i mama dečaka Vida i devojčice Nađe, pratila i stvaranje ovog komada.
- Ovo je priča o strastima, velikim snovima. Likovi i situacije su jako dobro napisani, raskorak između njihovih želja i realnosti je veliki i bilo mi je zadovoljstvo baviti se time. Srećna sam i što sam sarađivala sa glumcima koje poštujem i volim. Već ih vidim kako rastu u tim ulogama i njihovim tragičnim sudbinama.

Koje strasti vas, osim posla, pokreću?

- Ljubav, porodica, moja deca. To su stvari koje me motivišu i stalno stavljaju pred nove zadatke. Zbog njih moram da budem i bolji čovek i bolji umetnik, i da se razvijam u svakom smislu.

Kako biste onom ko ne poznaje vaš rad predstavili svoje pozorište?
- Bavim se, pre svega, stvarima koje me intimno diraju, pokušavam da duboko u sebi nađem uporište za sve što radim. Mnogo polažem na saradnju sa glumcima, jako mi je bitno da publika dobro razume i napeto prati radnju, te emocije i poruku koje je u meni probudio određeni komad. Volim jednostavnost u pristupu.

Da li vam je teško da različite karaktere glumaca spojite u celinu?
- To je vrlo kompleksan zadatak. Ali kad postoji dobra ideja, onda sve mogu da prenesem na njih. Poneseni mojom energijom oni mi veruju, a kad je tako, onda jako lepo radimo. U principu, skoro uvek ostvarim veoma dobru i toplu saradnju sa glumcima i mnogo ih volim. Naravno, ima i trzavica, ali naučila sam da su one sastavni deo umetničkog procesa. Najbitnija mi je zajednička motivacija da projektu koji radimo damo sve.

Vaša rođena sestra Borka tumači jednu od uloga u “Kralju komedije”?

- Ovo je prvi put da radimo zajedno u pozorištu. Još na početku smo se dogovorile da samostalno gradimo karijere i ne zavisimo jedna od druge. To je bila ispravna odluka u trenutku kad smo obe bile na studijama i probijale se. Sad smo zrele i samostalne i bez opterećenja lepo i kvalitetno sarađujemo. Trudila sam se da Borku doživim kao i druge glumce, da prema njoj budem jednako nežna ili surova. Srećna sam što smo probile led i zajedno kreirale nešto lepo.

Šta radite za vreme premijernog izvođenja svoje predstave, o čemu sve razmišljate?
- Stojim kod tonaca, drhtim, pažljivo slušam svaku reč, pratim svaku intonaciju. Ne moram da ih gledam da bih znala da li je sve dobro urađeno. Premijere su obavezne, ali ipak više volim kad prođe napetost koja ih prati.

Kako je stidljiva devojčica koja je nekad želela da bude glumica postala rediteljka?
- Studio glume kod Žike Prokića u "Kolarčevom univerzitetu" tokom srednje škole bila je najznačajnija prekretnica u mom životu. Taj dramski studio me je preobratio i definisao kao osobu. Što bi rekao jedan lik iz “Kralja komedije” - odjednom sam znala šta želim. Želela sam pozorište, ne nužno glumu. Jednostavno nisam volela da budem na sceni, nije mi bilo prijatno. Međutim, i mnogi poznati glumci osećaju isto, ali svaki put iznova prevazilaze taj osećaj kad izađu na scenu. Ja sam želela nešto skrivenije, a jednako uzbudljivo i intenzivno. Malo-pomalo, otkrila sam da mi to omogućava bavljenje režijom.

Smelo otvarate najbolnije teme u našem društvu. Postoje li pitanja koja ni samoj sebi ne smete da postavite?

- Postoje samo neosvešćena pitanja. I što čovek više sazreva, to ih više osvešćuje. Sve teme su za ljude, one treba da se otvore i da se o njima razmišlja. Volim pozorište koje je direktno i koje bez straha promišlja velika pitanja, za svakog čoveka uglavnom i vrlo intimna.

Koliko se vaša rediteljska uloga prepliće sa roditeljskom? Čini li vam se ponekad da režirate sopstveni život?
- Kao majci dvoje dece život mi je vrlo intenzivan. Nisam ni znala da motori mogu tako brzo da se okreću i da sve bude izvodljivo. Uloge roditelja i reditelja sad idu paralelno i podupiru se.

Kog pisca biste u budućnosti voleli da postavite na sceni?
- Mišela Uelbeka, na primer, “Mogućnost ostrva” ili “Elementarne čestice”. Zato što on na tako dobar način hvata svu kompleksnost i neurozu savremenog trenutka. Ali, pre toga, moj sledeći projekat je “Dekameron” u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Kao reditelj tražite li u svakoj knjizi elemente za predstavu?

- Sve što se pročita, vidi i doživi stvara svojevrsni mozaik za budući rad. Sve što crpimo iz realnosti, iz partnerskih i prijateljskih odnosa, zapravo sve što vidimo oko sebe može postati deo neke predstave.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria”  u broju 643.