Hristina Popović: Živim bez straha i otpora

Glumica, koja je ogromnu naklonost publike zadobila kao Biserka iz ‘Parade’, posle briljantnih uloga u pozorištu i na filmu ponovo osvaja na velikom platnu u novom ostvarenju Stevana Filipovića, u kom tumači lik revolucionarne profesorke

Glumica Hristina Popović posebnu naklonost publike osvojila je kao Biserka u filmu “Parada”. Neodoljiv šarm i sposobnost da nasmeje čak i u “teškim” scenama sad već kultnog filma Srđana Dragojevića doneli su joj i nagrade na festivalima u Sopotu, Nišu i Puli. Usledila je uloga Nade u “Krugovima” Srdana Golubovića, kojom je pokazala da se lagodno snalazi u svakom žanru. To ne treba da čudi jer ćerka velike balerine, glumice i rediteljke Sonje Vukićević glumi odmalena. Pohađala je Školu glume Bate Miladinovića i već sa sedam godina ostvarila prvu ulogu u pozorišnoj predstavi “Čekajući Godoa” Harisa Pašovića, nešto kasnije i u filmu “Noć u kući moje majke”. Po završetku Fakulteta dramskih umetnosti, gde je studirala u klasi Gordane Marić, pet godina se kalila u trupi Tomaža Pandura, koji ju je pozvao da igra u “Hazarskom rečniku”. Jedan od najznačajnih komada u kome se našla bio je njegov “Tesla Electric Company”, u kom je tumačila sve ženske likove. A u najnovijem filmu Stevana Filipovića “Pored mene” glumi profesorku istorije Olju. Iako to nije glavna uloga, i njom će nas Hristina sigurno “kupiti”.
- Zanimljivo je da je moja baka po mami profesorka istorije, no nije mi ona poslužila kao inspiracija. Lik Olje proizašao je najviše iz Stevanovog i mog razgovora. Kao režiser on je želeo da to bude žena koja nije odustala od života i uticaja na svet oko sebe, ali ne kao neprilagođena osoba kojoj je jedino stalo do svoje ideje, već da bude potpuno normalna, urbana i savremena.

U filmu ste i razredna odeljenju o kome je reč i teško izlazite na kraj sa bezobrazlukom učenika i njihovom nezainteresovanošću za svet. Kako ste se vi odnosili prema auoritetima u srednjoj školi?
- Išla sam u Filološku gimnaziju, koja nije primer prosečne škole u Srbiji, jer ima drugačiji pristup nastavi, prvenstveno zato što se radi sa malim grupama učenika. Sa profesorima, koji su bili mladi i pomalo podsećaju na Olju, bili smo na ti. Mojim prijateljima van škole nije bilo jasno otkud to da sa radošću idem na predavanja, a bila sam poznata kao neko ko je voleo da je stalno napolju, da se druži, trenira... Ta vrsta odnosa kada se profesori ophode prema učenicima sa poštovanjem, kad su im dostupni u svakom momentu za bilo šta, čak i za ono što ih tišti u privatnom životu, bila je divna.

I na fakultetu ste radili u manjim grupama a profesori na FDU imaju dobru reputaciju i ne važe za stroge?

- Dramske umetnosti su specifičan fakultet. Moj otac, stomatolog, uvek je govorio kako glumu mogu da studiram i paralelno sa stomatologijom. Smatrao je da je to nešto čime čovek može i usputno da se bavi. A nije znao da smo prve tri godine studija mi konstantno bili na fakultetu, od sedam ujutru do sedam uveče, i da sam se osećala kao deo nekog eksperimenta. Sve je podsećalo na “Velikog brata”, u kome niste birali da učestvujete. Nije bilo lako, pogotovo što ništa ne znate o glumi kad počnete da je studirate. Sve ono čime ste se bavili ranije, amaterski, kad nije bilo nikakve odgovornosti i pritiska, što ste kao naturščik radili sa lakoćom, nestane kad se upoznate sa materijom na fakultetu i shvatite gde se, zapravo, nalazite. Tad počinje prava borba.

Jeste li ikad u životu, kao Olja, imali veliki problem koji niste znali da rešite?
- U životu vam često nailaze problemi koji u prvi mah izgledaju nerešivo. Kao detetu prvi pravi problem bilo mi je da naučim kako se gleda na sat. Kasnije su nailazili veći: hoću li uspeti da upišem akademiju, da li ću se zaposliti i uopšte imati karijeru... Sve su to bile prepreke koje su delovale nerešivo i nemoguće. Ali, kad malo bolje razmislim, to su više bili izazovi. Tako treba gledati na život, bez straha i otpora. Bez samosabotaže treba se otvoriti pred zidom i problemom koji se nalazi pred vama.

Tako gledate i na nove projekte?
- Želim da verujem da sam ja ta koja bira šta će raditi. U ovoj zemlji i materijalnoj situaciji u kojoj se nalazimo glumci mogu da ispadnu čak i gordi ako odbijaju uloge. Kad neku prihvatim, trudim se da u njoj pronađem izazov, nešto što je potpuno novo za mene i što me može učiniti boljom osobom. Gledam na koje sve načine ponuđeno može da me “apgrejduje”, šta mogu da instaliram u sebe, a šta da “daunloudujem”.

Dobijate li sve više boljih uloga ili su one sve lošije?

- Osnovni problem je to što se kod nas, pritom mislim na ceo region, ne pišu scenariji za noseće, glavne ženske likove. Možete, na primer, reći da ja igram glavni lik u “Paradi” ili u “Krugovima”, ali oni to zapravo i nisu, više su najveće ženske pojave u tim filmovima. A to nema veze sa pravim, nosećim ženskim likovima, kojih ima jako malo. Neko je jednom rekao da je to zbog toga što su žene manje zanimljive od muškaraca, ali to su gluposti. Jako bih volela da se to promeni. Još više bih se posvetila karakteru koji tumačim kad bi mi se pružila prilika da ne igram samo podršku, nego glavni lik koji je žena.

Uskoro kreće nova pozorišna sezona, možete li nam otkriti neku ulogu koju spremate?
- Ne bih da idem daleko i volela bih da pomenem jednu filmsku ulogu. Trebalo bi da do Nove godine krenem da radim sa Danilom Bećkovićem, režiserom “Malog Buda”. Reč je o njegovom novom filmu “Jesen samuraja”, gde će se ponovo u glavnoj ulozi naći fantastični Petar Strugar. U pitanju je sasvim drugačiji žanr od prethodnog, ali će i u ovom ostvarenju Petar napraviti neverovatnu fizičku transformaciju. Jedva čekam da ponovo sarađujem sa tim timom.