Danica Ristovski: Emotivni i moralni kodeksi

Prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta, koja u predstavi ‘Trpele’ igra žrtvu nasilja koja je ubila muža, savetuje žene da ne čekaju da uđu u začarani krug obmana već da reaguju odmah nakon prvog partnerovog ispada

Umetnost možda ne može da promeni svet, ali može da utiče na to da se zamislimo nad određenim problemima i počnemo da se zanimamo za sudbinu društva u kom živimo. Ako je komad “Trpele”, koji prikazuje istinite priče žena žrtava nasilja koje su na kraju ubile svoje muževe, bar kod jednog od nas probudio svest o tome koliko je važno probleme rešavati dok su još u začetku, onda je ekipa predstave, na čelu sa rediteljem Bobanom Skerlićem, uradila dobru stvar. Komad koji je dobio brojna priznanja - od kojih je celom timu nagrada publike na 59. Sterijinom pozorju jedna od najdražih, opominje društvo da počne da preduzima značajne korake da iskoreni nasilje nad ženama.

Prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta Danica Ristovski nijednog trenutka se nije dvoumila da li da prihvati ulogu u “Trpelama”.
- Predstava je nastala na osnovu autentičnih ispovesti žena koje su ubile svoje muževe. Neke od njih još odslužuju zatvorsku kaznu. Koleginice i ja smo pročitale ogroman sirovi materijal i onda zajedno sa rediteljem i dramaturškinjom Milenom Depolo zapravo učestvovale u stvaranju teksta. Milena i Boban su imali kristalno jasnu ideju kako bi predstava trebalo da izgleda i određene životne situacije junakinja pretvarali su u scene, a mi smo iz tog sirovog materijala sklapale naše udarne monološke delove. Kad sam prvi put pročitala tekst za ulogu Grozde, bila sam šokirana, iako sam bila svesna da se takve užasne stvari događaju. Ali, mi smo ipak samo posmatrači. Onaj ko to nije lično doživeo može da bude zgrožen, da žali i da bude besan, ali kod njega nema onog istinskog emotivnog šoka.
Postavlja se pitanje - kako se pripremiti za takvu ulogu? Danica objašnjava da je tokom procesa rada “iživela” sudbinu te žene i u poslednjem stadijumu “posmatrala” ju je kao umetnik koji ima zadatak da na najbolji način plasira ideju predstave.
- “Trpele” ukazuju na to kad bi žena trebalo da reaguje. Mnogo je onih koje su godinama živele u začaranom krugu jer nisu reagovale posle prvog partnerovog ispada. Sve posle je kasno. Paradoksalno je to što se one posle tih ubistava, koja su najgore zlo koje čovek može da učini, osećaju slobodno. Bez obzira na to što su u zatvoru, mnoge od njih kažu da tek sada i na takvom mestu imaju red u životu - znaju kad jedu i kad spavaju, niko ih ne uznemirava. Dakle, predstavom ukazujemo na trenutke koji se ne smeju prenebregnuti, već na njih odmah treba reagovati.

Poznata glumica otkriva da se neretko događalo da žene ne mogu da zaustave suze dok ona i njene koleginice na sceni dočaravaju teške priče žrtava nasilja koje su na kraju postale prestupnice.

- Dešavalo se i da u trenutku kad prikazujemo da će nasilnik biti ubijen neko iz publike kaže: “Sad ćeš ti da vidiš”. Posle gostovanja u Zrenjaninu, Nišu, Leskovcu i drugim gradovima širom zemlje u saradnji sa organizacijom “Adra” organizovale smo tribine, gde smo odgovarale na pitanja publike. Ponekad se događalo da nam ljudi postave pitanja na koja treba da odgovara psiholog ili socijalni radnik. To znači da su se žene identifikovale sa našim heroinama, a da predstava budi emocije.

Iako nije lako davati savete u takvim situacijama, Danica kaže da bi zlostavljanoj ženi koja joj se obrati za pomoć rekla da se obavezno obrati policiji i socijalnoj službi.
- Posavetovala bih je i da ode kod psihologa kako bi razbila strah. Skrenula bih joj pažnju na to da je ljudsko biće, da ima pravo na normalan život, i da je svako u životu zamenljiv, pogotovo ako joj taj neko sa kim živi onemogućava da se ponaša u skladu sa osnovnim ljudskim pravima. Žena nije niže biće nego je potpuno ravnopravna sa muškarcem.
Dramska umetnica tvrdi da se oseća zaštićeno pored supruga, glumca Lazara Ristovskog, i sinova Petra i Jovana.
- Živim u normalnom okruženju. Mislim da je ženska emancipacija mač sa dve oštrice. Zna se da žena treba da bude majka i stub kuće. Ja se tako i ponašam i, naposletku, želim da tako bude. S druge strane, porodica mi pruža apsolutnu podršku i zaštitu. Uz njih se osećam komforno.

Sinove je od malih nogu učila pravilnom ponašanju, ne samo prema ženama.
- Kroz različite periode odrastanja decu učite, podržavate i pomažete im da otkrivaju svet oko sebe. Ono što čovek nosi u sebi odražava se na njegov celokupan odnos prema radu, ženi, ljubavi prema roditelju. Decu bi prvo trebalo da naučimo da budu iskrena i odgovorna, da razgovaraju o stvarima za koje misle da ih se tiču, ali i da ih podstičemo da razmišljaju o određenim temama i pomažemo im da izgrađuju stav. Suprug i ja kroz otvorene razgovore ukazujemo sinovima na ono što je dobro i ono što nije dobro. Svako u okviru svoje porodice mora da ima emotivni i moralni kodeks.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 642.