Daniel Kajmakoski: Konačno pratim svoje srce

Iako mu nakon pobede u popularnom muzičkom takmičenju nisu cvetale ruže, perspektivni muzičar nije odustao od sna i uspeo je da se izbori za svoje mesto na regionalnoj sceni, koju planira da osvoji

Kada se Daniel Kajmakoski pre tri godine iz Beča zaputio u Beograd na audiciju za regionalni “X Factor”, nije mnogo očekivao. Daleko od rodnog doma radio je kao moler gde je svaki trenutak provodio pevajući. Notu po notu, stih po stih, uspeo je da pobedi u muzičkom takmičenju što mu je otvorilo mnoga vrata i pružilo ono o čemu mnogi maštaju. Danas ovaj mladić beleži uspehe u celom regionu: od scene Evrovizije do dueta sa velikim pop imenima. Upravo je predstavio i svoj prvi, pravi singl koji je snimio na makedonoskom (“10 leta”) i na srpskom jeziku (“Decenije”). Poštovaoci njegovog rada imaju samo reči hvale.

- U Makedoniji svi komentarišu da je pesma “10 leta” pravo osveženje na muzičkoj sceni. Njom smo najavili i da vredno radimo i na novim pesmama. Ne volim da se osvrćem na sve poteškoće koje su usledile posle pobede u “X Factoru”, pa ljudi i ne znaju zbog čega se toliko dugo čekalo na moj prvi singl. Srećan sam što sam okupio mladi tim pun energije jer svi imamo isti cilj - da moj prvi album što pre ugleda svetlost dana. Ovih dana čitam mnogo pozitivnih komentara za pesmu “Decenije”, a stižu mi i poruke ljudi koji priznaju da ne prestaju da je slušaju po ceo dan. Od toga stvarno nema ništa lepše.

Da li će uskoro i vaš prvi album i sa kim sve sarađujete na njemu?

- Imao sam sreću da nađem tim sa kojim ću se dobro razumeti, tako da se novi album može očekivati veoma brzo. Baš kao i za pesmu “Decenije”, za najveći deo numera na novom albumu biće zaduženi kompozitorka Aleksandra Milutinović i producent Darko Dimitrov, dok je sasvim izvesno da ću publici predstaviti i neku od svojih autorskih pesama.

Pevate pop-rok. Vidite li sebe u nekom drugom žanru?
- Muzika koju izvodim za mene znači više od popa ili roka. Još ne znam gde će me voditi, ali svojim radom i pesmama želim da ostavim prepoznatljiv pečat na ovoj muzičkoj sceni. Voleo bih da na naše prostore donesem autentičnu muziku, koja će se voleti i uz koju će se uživati.

Od pobede u “X Factoru” prošlo je dosta vremena i sada možete da napravite razliku između života pre i posle takmičenja.
- Moj život je uvek bio lep. I dok sam se bavio muzikom, a i kada nisam, trudio sam se da budem zadovoljan. Ipak, svima je jasno da mi se život i te kako promenio nakon tog takmičenja. Dobio sam ogromnu podršku širom Balkana, što je za mene velika potvrda da je muzika ono čim treba i dalje da se bavim. Zbog toga sam se posle 25 godina boravka u inostranstvu vratio na ove prostore, što me posebno čini srećnim. Život je ovde lepši nego bilo gde drugde.

Iza vas su velike stvari, šta je sledeće?

- Stvarno je velika sreća kada vam se sve to dogodi na samom početku. I saradnja sa Željkom Joksimovićem, čiji sam fan oduvek bio, ali i učešće na Evroviziji stvari su o kojima svaki pevač može da sanja. Sada želim da svoje pesme predstavim na koncertima i da što više nastupam širom regiona.

Mnogi se brzo vinu u zvezde, još brže padnu i budu zaboravljeni. Mislite li da je bolje ići malim koracima ka vrhu?
- Definitivno. Uspeh nisu samo jedna vrata koja treba otvoriti, već se mora preći mnogo stepenika da se do njih dođe. Takav uspeh je neprikosnoven. Iako mi se sve ovo brzo dogodilo, ljudi moraju da znaju da iza toga stoje veliki trud i rad.

Da li je lakše kada imate mašineriju koja kontroliše svaki vaš korak ili kada sami sve gradite?
- Nekoliko puta sam sarađivao s velikom ekipom koja mi je diktirala šta treba da radim, ali tada se nisam osetio dovoljno slobodnim. Oduvek mi je najbitnije da radim ono što želim i da u tome uspem. Sada konačno pratim svoje srce i dobro se osećam. Kada god sam postupio suprotno, nije bilo ispravno.

Prijaju li vam više koncerti u intimnim salama ili velikim arenama?

- Gostovao sam na koncertu Željka Joksimovića u Skoplju, na stadionu “Filip II” pred 50.000 hiljada ljudi. Imao sam solistički koncert u Prilepu pred 70.000 hiljada ljudi, a jesen 2014. godine ostaće mi u sećanju po nastupu na “Runjićevim večerima” u Splitu, sa Ninom Badrić. Onda su usledile pripreme za Evroviziju i konačno nastup u Beču pred publikom iz celog sveta. Moram vam reći da je trema neuporedivo manja kada pevate pred pedeset hiljada ljudi. Što je manje ljudi, to je teže sebe prikazati u najboljem svetlu.

U kom gradu najlakše stvarate muziku?
- To je definitivno moja rodna Struga. Tamo je kuća u kojoj sam proveo najranije godine života, i baš tu sam napisao najlepše pesme. Inspiriše me i Ohridsko jezero, ta tamošnja atmosfera i samo mesto su zauvek u mom srcu.

Postoji li neka posebna osoba koja vas inspiriše?
- Da, Toše Proeski. Divim se načinu na koji je živeo i kako je svoj talenat delio sa drugima.

Publika zna dosta toga o vama, ali šta krijete samo za sebe?

- Ima mnogo toga, naravno. Otkriću vam kad sam poželeo da postanem poznat pevač. Imao sam 16 godina i išao sam u srednju muzičku školu u Beču i na jednom takmičenju je pobedio moj školski bend. Zbog toga smo dobili priliku da nastupimo kao predgrupa poznatom nemačkom pevaču Ksavijeru Naiduu. On je oduvek bio moj idol. Trenutak kada sam ga upoznao i kada sam video kako se fanovi ophode prema njemu, momenat je u kom sam shvatio kako i sam jednog dana želim da osetim takvu ljubav publike.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 635.