Veljko Paunović: Budućnost je u fudbalu

Selektor omladinske reprezentacije Srbije kaže da su odgovornost, entuzijazam, vera i poverenje četiri ključne stvari koje su naše momke dovele do titule prvaka sveta i objašnjava zašto mu je bilo važno da ih nauči da pruže ruku igračima protivničkog tima

Selektor srpske fudbalske omladinske reprezentacije, Veljko Paunović, sa samo 37 godina ušao je u istoriju našeg i svetskog fudbala. Na Svetskom prvenstvu na kom učestvuju selekcije igrača do 20 godina starosti, koje se igralo na Novom Zelandu, sa svojom ekipom osvojio je titulu prvaka. “Ti si naš šampion, Paune!” - ushićeno su skandirali svom treneru mladići, koji su o pobedi nad čuvenom reprezentacijom Brazila, koja je četiri puta zaredom trijumfovala na ovom prvenstvu, maštali od trenutka kad su fudbal izabrali za svoju profesiju.
Dug put prošao je Veljko zajedno sa mladim fudbalerima dok nisu stigli do titule šampiona. U razgovoru za naš magazin otkrio je da je za odličnu igru, timski duh i fer-plej naše ekipe najzaslužnije to što su momci od početka verovali u celu priču, bili puni entuzijazma i poštovali jedni druge, a iz velike odgovornosti koju su imali proisteklo je i poverenje.
Tokom rada sa njima sinu našeg čuvenog fudbalera Blagoja Paunovića, kome je i posvetio osvojeni pehar, mnogo je pomoglo bogato igračko iskustvo. Osim u svojoj zemlji, igrao je i u Americi, Nemačkoj, Rusiji, a najduži period proveo je u Španiji, koju smatra drugom otadžbinom. Na Pirinejskom poluostrvu živi i danas sa suprugom i četvoro dece.
Veljko je ponosan što je trogodišnje druženje sa talentovanim mladim fudbalerima krunisano na najbolji mogući način.
- Jako je teško da se bilo šta predvidi, pogotovo na Svetskom prvenstvu na koje prvi put ideš pod srpskom zastavom. Naravno, uvek možeš da se nadaš i da veruješ. Mi smo se od početka pripremali kao da nam je svaka utakmica finale. Prvi susret imali smo sa Urugvajem. Tu utakmicu smo izgubili, ali odigrali smo je onako kako smo želeli da igramo fudbal. U svakom sportu dozvoljen je poraz, samo je bitno kako se gubi. Mi smo izgubili na najbolji mogući način, igrajući dobro. Na kraju čestitaš protivniku, ali i sebi kažeš: “Šta sad treba da popravimo za dalje?” Kad smo prošli grupu, već smo počeli da pričamo o tome na koga bismo mogli da naletimo u finalu. Cilj koji se u početku jedva video tad je bio jasno ispred nas.

Kako je izgledao vaš prvi susret sa mladićima?

- Bilo je to 30. oktobra 2012. u Kući fudbala u Staroj Pazovi. Kad smo se prvog dana okupili u stručnom štabu, želeli smo da tim mladićima postavimo cilj. Našli smo puno paralela sa njima i generacijom “Čileanaca”, odnosno jugoslovenskom reprezentacijom koja je pobedila na Svetskom prvenstvu 1987. Pustili smo im video-snimak o njima, u kom, između ostalih, govore i Predrag Mijatović, Davor Šuker i Zvonimir Boban. Ovi momci u vreme tog svetskog prvenstva nisu bili ni rođeni, pa mnogi nisu dobro ni znali tu priču. Pokazali smo im šta je tim fudbalerima odlazak na svetsko prvenstvo značio u karijerama, koje su nakon toga “eksplodirale”. Ti ljudi su ostali u fudbalu i nakon što su završili karijere na terenu, i to na važnim pozicijama.

Na koji način vam je u izboru i pripremi momaka pomoglo vaše igračko iskustvo?
- Sve baziram na tom iskustvu, na onome što sam kod drugih prepoznao kao dobro. Rukovodim se i onim što sam naučio od svojih trenera i što sam video kod saigrača. Trudio sam se da u datom trenutku svoje iskustvo ispričam i da argumentujem zbog čega mislim da to njima može da pomogne, odnosno čega treba da se klone i u kojim situacijama moraju da budu oprezni. Nije isto kad držiš loptu kao trener i kad igrači vide da igru poznaješ ne samo kao igru već i kao zanat.

Koliko vam je vremena trebalo da od mladih fudbalera napravite igrače koje smo videli na terenu?

- Momci su imali dobru predispoziciju. Mi smo od prvog dana želeli da uspostavimo sa njima odnos razmene informacija, odnosno energije. Uvek smo im pružali sve što žele. Kad smo se nakon dve godine bolje upoznali, zajedno sa njima pravili smo sve planove - šta im treba da se osećaju lepo, kad žele doručak, šta bi voleli da jedu. Puštali smo ih da jedu i eurokrem, ali ne stalno, jer su morali da uzimaju efektivnu hranu. Namirnice koje su im najpotrebnije obično nisu najukusnije, ali zato su, zahvaljujući toj disciplini u ishrani, igrači na ovom prvenstvu pokazali izvanrednu fizičku formu. Bez dobre ishrane, dobrog odmora, dobrog treninga i dobre zabave nema stabilnosti u timu. Tako je i u životu.

Izuzetno vam je bilo važno da momci pokažu poštovanje prema saigračima. Kako su protivničke ekipe reagovale na takav pristup?
- Poštovali smo sebe, zatim jedni druge i širili smo taj krug. A u njega spadaju svi akteri prvenstva, ne samo oni koji su na terenu. Poštujemo i čoveka koji otvara rampu na ulazu u stadion, baš kao i onog koji nas autobusom vozi na trening. Nakon pobede zavladala je euforija, momci su se radovali i u tom trenutku zaboravili na protivnike, ali zato sam bio tu da ih podsetim da se vrate i pruže im ruku.

Postavili ste se prema njima kao otac. Koliko im je to značilo?
- Ne znam baš da li sam se tako postavio, jer nemam dovoljno godina da im budem otac kakvog imaju kod kuće, ali bio sam im neka vrsta mentora na prelasku iz omladinskog fudbala u seniorski. Prestao sam profesionalno da igram fudbal pre četiri i po godine pa su moja fudbalska iskustva i osećaj za igru još jako sveži, što je veoma bitna stvar, jer se non-stop stavljam u ulogu igrača. Mislim da oni osećaju da stvarno znam kako im je u određenim trenucima i šta treba da urade što će dati rezultat. I kad jednom vide da to funkcioniše, onda ti veruju. To je sasvim iskren pristup prema svemu. Mnogo puta sam i pogrešio, što je normalno. Isto tako i ja svaki dan učim od igrača i od svih svojih saradnika, a ta razmena energije je bitna za sve. Niko ne zna sve, a opet svi imamo da ponudimo dosta toga jedni drugima.

Interesantno je da ste momke držali na okupu i u facebook grupi. Otkud ste se odlučili za tako moderan pristup?

- Čim smo počeli zajedno da radimo, detektovali smo nedostatke u selekciji, a vreme je bilo jedan od glavnih. Mnogo je vremena koje ne provodimo zajedno - momci su u svojim klubovima pa se okupljamo jednom ili dvaput mesečno, a tokom zimske pauze ne vidimo se dva meseca. To je kao kod vaspitanja deteta. Nećete biti mnogo uspešni u tome ako ga viđate na sedam dana svakog meseca. Međutim, ukoliko uspostavite vid komunikacije na svakodnevnoj bazi, mnogo toga možete da držite pod kontrolom. Mi smo facebooku našli korisnu primenu. Na tu ideju je došao Aleksandar Sarić, trener golmana u stručnom štabu, a ja sam je odmah prihvatio. Momci su počeli da ulaze u grupu na poziv, jer je ona zatvorenog tipa, i polako smo rasli. Neki od igrača nisu ni imali profile na facebooku, pa smo im objasnili da nam je to najbolji način komunikacije, koja je isključivo tehničko-taktička, a radimo i na motivaciji putem video-snimaka u kojima, između ostalog, analiziramo protivnika.

Idu li vaši sinovi na fudbal?
- Stariji sin Stefan ima deset godina, igra fudbal i prati sve vezano za njega, zna sve igrače, a pritom je izvanredan đak. Mlađi Petar ima tek dve godine, ali već “udara” loptu. U našoj zemlji uvek se postavlja pitanje da li sinovi idu na fudbal. Svuda u svetu je mnogo zastupljen i ženski fudbal. Živeo sam i igrao u Americi i znam da tamo devojkama preporučuju da se bave ovim sportom, jer su na taj način stalno u kardiovaskularnom režimu, gde se “spaljuju” masti, odnosno celulit.

Da li to znači da fudbal igraju i vaše kćerke, trinaestogodišnja Tatjana i šestogodišnja Lorena?

- Ne igraju, ali vole fudbal. Taj sport je deo mog, pa samim tim i njihovih života. Tako je i meni bilo, jer sam rastao uz oca fudbalera.

Šta je ono najvažnije što vas je vaš otac, čuveni fudbaler Blagoje Paunović, naučio o fudbalu i o životu?
- Fudbal je stil života. Ranije to nisam shvatao, ali sad znam da je to izvanredna platforma da se promovišu vrednosti koje želimo. Sve je u glavi.

Saznali smo da ste pasionirani ljubitelj gitare. Šta još volite da radite u slobodno vreme?

- Uživam da čitam, da se obrazujem, da se bavim sobom kako bih bio bolji. Stalno idem na kurseve, doduše, češće pohađam one online, jer je tako lakše. Mnogo volim muziku, ona me opušta i stimuliše. A u narednom periodu želim maksimalno da se posvetim porodici kako bih svoju decu uputio u pravom smeru.

Kad je sport u pitanju, šta planirate?
- Želim da nastavim da pomažem mladim fudbalerima, ali i seniorima, da budu najbolji što mogu, da uživaju u sportu i shvate šta sve mogu da urade u fudbalu i da ih naučim da stalno teže pravim vrednostima. Iskušenja i okruženja ima svakakvih, ali hoću da ih naučim da budu istrajni. Narednih deset godina baviću se trenerskim poslom, ali voleo bih da jednog dana na nivou nekog kluba ili institucije napravim akademiju gde ću moći da edukujem ljude. Jer, u fudbalu su gotovo sve nauke: fizika, hemija, biologija, matematika. Mi se danas bavimo svim detaljima, statistikom, samim tim i matematikom. Kad govorimo o suplementaciji - to je hemija, o tome kako održavamo telo i optimalno ga spremamo za takmičenje - biologija, a svaka akcija u fudbalu je obuhvaćena Njutnovim zakonom. Kao igra, fudbal je gomila pravila i ograničenja, ali interpretacija tih pravila, koju uz pomoć lopte daju igrači, to je talenat.

FOTO: Marina Lukić i Vidoje Manojlović

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 630.