Sandra Perović: Pokretačka snaga sedme umetnosti

Poznata filmska kritičarka više od decenije izveštava sa najznačajnijih festivala u svetu, a na njenoj listi sagovornika našle su se najveće zvezde koje nikada ne pita o privatnom životu jer to nije njena sfera interesovanja

Filmska kritičarka Sandra Perović svake godine šeta crvenim tepihom najprestižnijih filmskih festivala, odakle izveštava za Radio-televiziju Srbije, kuću u kojoj radi više od dve decenije. Kako kaže, sedma umetnost je pokreće: adrenalin koji i dalje oseti kada treba da razgovara sa svetskim zvezdama ne može se porediti ni sa čim na ovom svetu, a njena lista sagovornika prilično je impozantna: Entoni Hopkins, Ričard Gir, Hju Džekmen, Itan Houk, Brus Vilis i Benisio Deltoro, samo su neka od imena. Ali, i pored tog glamura crvenog tepiha, za nju su najlepši period života bile sedamdesete godine prošlog veka u socijalističkoj Jugoslaviji tokom kojih je odrastala sasvim bezbrižno.
- Imala sam divno detinjstvo, školske dane koji se ne mogu porediti sa obrazovanjem danas, jer nije bilo nasilja po školama. Onda se poštovao red, rad i discplina, a školski sistem je bio uređen i koncipiran od strane ljudi kojima je to bio zadatak da rade. Imali smo temeljno, opšte obrazovanje, zahvaljujući kome se i danas mnogi od nas smatraju obrazovanim, uspešnim ljudima koji imaju opštu kulturu i vaspitanje. Ono što mi budi prijatna sećanja jeste to što smo nosili kecelje. Kao mala ih nisam volela, ali sada smatram da je to bilo pametno, mudro i humano smišljeno. Svi smo bili jednaki, a socijalne razlike, koje su danas drastičnije nego ikada, nisu bile izražene.

Po čemu je još taj period bio drugačiji od današnjice?
- Pamtim divna letovanja i zimovanja, druženja bez straha, putovanja sa roditeljima , a pre svega dobre uzore koje smo imali u to vreme. Mi smo se temeljno u domenu pop kulture obrazovali jer smo u to vreme imali ozbiljnu scenu i samim tim ozbiljne idole. U sferi muzike slušali smo ono što je dijametralno suprotno od ovog horora koji se danas plasira deci, pre svega mislim na domaću scenu, na kojoj tek retki rade ono što se može nazvati nasleđem dobrog zvuka. Cela generacija je imala kvalitetne muzičke idole: moji su bili svi predstavnici neoromantizma i novog talasa, počev od “Duran Durana” preko “Spandau Balleta” do “Depeche Modea” kao I domaćih grupa “Videoseks”, “Idoli”, “Šarlo akrobata”, “Max & Intro”, “Ekatarina velika”

Kasnije ste imali i tu čast da sa njima radite intervjue.
- Od vremena kada sam imala 12 godina i lepila postere Džona Tejlora, Sajmona Lebona i Nika Roudsa, maštala sam o tome i san mi se ostvario 2007. godine, kada su “Duran Duran” gostovali u Beogradu. To je zaista bilo veliko uzbuđenje za mene, čak veće nego susret sa bilo kojim holivudskim glumcem ili rediteljem koga volim. Bukvalno sam molila koleginicu iz muzičke redakcije da mi dopusti da ja umesto nje odradim intervju , ne bi li se srela sa tinejdžerskim idolima licem u lice. Isto mi se desilo sa “Spandau Balletom” prošle godine u Kanu, gde je prikazan dokumentarac posvećen njima SOUL BOYS OF THE WESTERN WORLD. Sem intervjua sa Martinom Kempom i Tonijem Hedlijem, imala sam prilike da zapevam sa njima na koncertu zatvorenog tipa koji su upriličili na Karlton biču. Otpevali smo zajedno refren pesme “True”.

Vaš otac Slavko bio je velika zvezda bivše Jugoslavije. Jeste li zbog njega zavoleli muziku?
- Tata je bio zaista velika zvezda jugoslovenske muzičke scene šesdesetih i sedamdesetih godina, zbog čega mi je muzika uvek bila bliska, ali i televizija jer mi je bilo fascinantno kao maloj to što sam ga gledala u “čudesnoj kutiji” dok je on sedeo pokraj mene u dnevnoj sobi. To je u velikoj meri probudilo u meni ljubav prema televiziji, a samim tim I odluku da se opredelim za TV novinarstvo. Muzika je bila bliska, pohadjala sam muzičku školu “Mokranjac”, svirala klavir, čak bila na ivici toga da budem pijanistkinja jer sam imala dara, hitre prste i dobru tehniku.

Niste postali pijanistkinja, ali niste odmah ni otišli u novinarstvo već ste završili prava.
- Svestrana sam osoba i sve mi je u tinejdžerskim godinama delovalo primamljivo: muzika, televizija, film, a sa druge strane mikrobiologija zbog Prve beogradske gimnazije gde je taj smer bio vrlo atraktivan I inspirativa, ali i pravo - pod uticajem filmova i serija koje sam intenzivno gledala u to vreme poželela sam da postanem javni tužilac. To mi je bilo zanimljivo, jer sam rečita i retorika mi je jača stvara. Kad počnem da pričam, teško me je zaustaviti, nemam problem sa tremom i javnim nastupima uz to po prirodi volim da isterujem pravdu, pa mi se to činilo kao idealan izbor. To je ozbiljan fakultet, koji daje široko obrazovanje I otvara široku paletu mogučnosti za odabir zanimanja. No, kako sam se približavala diplomi, sve sam više bila blizu toga da se Pravima ipak neću baviti već sam htela da iskažem ono kreativno u sebi.

Gde ste izlazili tih dana?
- Krajem osamdesetih godina skupljali smo se u čuvenom kafiću “Cvetić” u Njegoševoj ulici. To je bilo alfa i omega mesto naših noćnih provoda, susreta, prvih ljubavi, a odatle se posle išlo i do kafića “SM” pa do tadašnje “Stupice”, a onda na “Akademiju” ili “Zvezdu”, u zavisnosti od toga koja nam se muzika više slušala. “Akademija” je bila opušteno, alternativno mesto, dok je “Zvezda” više bila šminkerski obojena. Četvrtkom su se u “Bonafidesu”, klubu Pravnog fakulteta, održavale čuvene žurke - DJ Ica i DJ Caki puštali su muziku u to vreme i to nam je bio bitan dan u nedelji za provod.

Po završetku studija zaposlili ste se na RTS-u. Kako ste se tu snašli?
- Moogu da kažem da sam dete RTS-a, jer sam tu profesionalno rođena, naučila prve novinarsko-televizijske korake. Prošla sam sve faze televizijskog stasavanja i usavršavanja i sve stepenike sam postepeno prelazila dok nisam došla do onoga što sam htela da radim i čime se danas bavim. Dugotrajan i trnovit put uz dosta napora, i stresa, ali isplatilo se. Nije mi žao.

Šta mislite, da li je ženama u srpskom društvu pred kamerama teže ili lakše?
- Uopšte ne razmišljam u tom pravcu i ne želim da delim tu vrstu posla na muški i ženski. Mislim da su žene u Srbiji dovoljno emancipovane i da su potpuno “egal” u svakom smislu, i intelektualnom i profesionalnom. One su nekada i mnogo energičnije, intuitivnije su, brže reaguju i realizuju posao koji je pred njima . Snalažljivije su, bolje plivaju I lakše se nose sa problemima. Čini mi se da su dominantnije I jače, što nažalost nekada može d a deluje poput bumeranga.

Od 2003. godine redovno izveštavate sa najznačajnijih filmskih festivala u svetu. Na kome je atmosfera najopuštenija, a gde se pazi i na najsitniji detalj?

- Najuštogljenija je svakako u Kanu, zbog čega i jeste najveći, najprestižniji i najznačajniji svetski filmski festival. Francuzi vole da se njihova pravila poštuju i, ako želite da budete deo te priče, morate da se ponašate u skladu sa istim. Poštuje se dres kod, koji važi ne samo za zvezde već i sve druge koji su deo festivala. Sve besprekorno izgleda, satnica se poštuje u sekund, jer se vrata nemilosredno pred nosom zatvaraju kada krene projekcija. Meni se sve to jako dopada. Spadam u osobe koje vole red i poštovanje istog. Ponekada I to ume da optereti, možda vam ponekad oteža posao, ali kada se naviknete, neobično vam je kad odete u Veneciju, gde vas dočeka italijanska nonšalantnost, što opet ima svoj neki šarm.

Kakav je vaš stav prema domaćim festivalima i domaćoj kinematografiji? Kaskamo li za svetom ili radimo u skladu sa mogućnostima?
- Sa dolaskom leta ulazimo u sezonu letnjih festivala, pa sam u kritici koju sam pisala postavila pitanje - imamo li više festivala nego filmova? I da li nam toliko njih treba. Ima argumenata za i protiv. Još uvek nismo uspeli da se fokusiramo na jedan ali vredan festival. FEST čini dobre I važne iskorake, pokušava da povrati staru slavu i smatram da bi Srbija trebalo sve svoje kapacitete da uloži u njega kako bi FEST ponovo bio naš najjači kulturni brend. Osim recentnih premijernih filmova, jako su bitni i gosti, jer svuda u svetu njihovo prisustvo I čini jedan festival ozbiljnim. Gledaoci vole da vide protagoniste filma, a oni su zanimljivi i sedmoj sili.

Koliko su glumci na festivalima spremni da izađu iz “ljušture”, odnosno da govore i na neke nekonvencionalne teme, a ne samo o filmu u kom glume?

- Uvek insistiram na priči o filmu jer nisam novinar kome je zabava prioritet već filmski kritičar. Naravno da na kraju intervjua volim da postavim i neko opuštenije pitanje, ali nikako zalazeći u privatan život jer to nije fokus mog interesovanja. Imala sam zanimljivo iskustvo na ovogodišnjem Kanskom festivalu sa Harvijem Kajtelom, koji mi je nakon intervjua tražio vizit kartu, jer voli da zna kome je dao intervju i vodi evidenciju svih novinara sa kojima je razgovarao. Nisam očekivala da će tokom intervjua prokomentarisati kako sam obučena. Pričali smo o njegovom najnovijem filmu “Mladost” reditelja Paola Sorentina, a on je odgovarajući na pitanje o ulozi reditelja na zlasku karijere, rekao Biti, raditi, stvarati – to je ta mladost o kojoj govorimo. Pogledajte sebe, danas izgledate tako vedro - lep sako, cvet u reveru, lice svetlo, blistavo. Imam utisak da se vi rađate preda mnom, da se ponovo rađate, novi. Za mene je komentar bio neočekivan, ali ipak spontan i prijatan compliment. Dan kasnije razgovarala sam i sa Kolinom Farelom, koji je jedan nekonvencionalan, opušten glumac. Imala sam utisak da razgovaram sa osobom koju poznajem čitavog života. Iznenadilo me je i koliko toga zna o filmu ali i kako razmišlja o životu, jer njegov novi film “Lobster” govori o usamljenosti u modernom dobu na jedan specifičan način, te je prokomentarisao da to I jeste jedan od najvećih problema 21. veka sa kojim se svi ljudi suočavaju na neki način u odredjenom period u života.

Da li vi gledate filmove sami ili u društvu?
- Najviše volim sama, ali često to radim i u društvu.Volim da slušam komentare svojih prijatelja nakon odgledanog filma.

Šta je u životu konstanta?
- Imati neko svoje sigurno utočište gde čovek, kada završi sa svim životnim i profesionalnim izazovima, može da se vrati, da se skloni i nađe sopstveni mir - to je kuća, to je dom, to je porodica I to su iskreni prijatelji. Nešto neprikosnoveno i najdragocenije što nam je dato.

Foto: Marina Lukić / Šminka: Lidija Dugalić Stilistkinja: Elizabeta Vučinić / Mesto snimanja: Jugoslovenska kinoteka / Garderoba i nakit: ‘Glamour’ / Obuća: ‘Office shoes’

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 630.