Odlazak Vlastimira Đuze Stojiljkovića: Zbogom, divni čoveče

Slavni dramski umetnik preminuo je samo trinaest dana pre 86. rođendana, ostavljajući ogromnu prazninu u srpskom glumištu čiji je deo bio više od šest decenija, tokom kojih je ostvario nezaboravne role u teatru, na televiziji i na filmu

Doajen srpskog glumišta Vlastimir Đuza Stojiljković sa životne scene otišao je tiho, onako kako je i živeo van pozorišta, i to samo trinaest dana uoči 86. rođendana. Sahranjen je, po njegovoj izričitoj želji, samo u uskom porodičnom krugu, bez prisustva javnosti.
U karijeri, koja je trajala više od šezdeset godina, samo u pozorištu je odigrao više od 150 uloga, pre svega kao stalni član Beogradskog dramskog pozorišta i Ateljea 212, ali i drugih teatara u Beogradu. Televizijska publika najviše ga pamti kao maestralnog Rodoljuba-Rođu Petrovića u serijalu “Pozorište u kući”, dok će ga se ljubitelji crtaća sećati kao nezaboravnog Patka Dače, Pepea le Tvora i Rafaela i Leonarda iz “Nindža kornjači”. Glumio je i u mnogim filmovima, a proslavilo ga je ostvarenje “Ljubav i moda”, u kom je otpevao veliki hit šezdesetih “Devojko mala”. Na radiju je godinama vodio čuveni “Zabavnik”.
Ni nagrade ga nisu mimoilazile. Dobio je, između ostalih, dve Oktobarske nagrade grada Beograda, “Dobričin prsten”, “Zlatnog ćurana” i Sterijinu nagradu, sve tri za životno delo, statuetu “Joakim Vujić” za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, ali i čitav niz priznanja za pojedinačne role na gotovo svim prestižnim festivalima ne samo u zemlji nego i u regionu.
Najradije je igrao u pozorištu, a umeo je da kaže da je gluma nezahvalan i nezdrav posao, koji ni sami glumci ne cene dovoljno.
- I ja sam često obezvređivao ovaj hleb koji jedem. Gluma je svakodnevno silovanje i svakodnevno ulaganje. Svaka premijera je novi ispit, i svaki put te iznova ocenjuju kao da ranije ništa nisi uradio. Stalno polažeš, a nikad ne diplomiraš. Možda jedino kad glumac umre, pa mu onda drže i pišu slovo. Zanimljivo je da glumci umiru uglavnom leti, u julu i avgustu, kad pozorišta ne rade, jednostavno se ugase - poverio je svojevremeno Spasoju Ž. Milovanoviću za knjigu “Pozorišne poslanice”.
Rođen je u učiteljskoj porodici u mestu Ražanj. Glumom je počeo da se bavi zahvaljujući profesoru Bori Mihailoviću, koji mu je u gimnaziji u Kruševcu predavao književnost i nemački jezik. Bora je nekolicinu darovitih đaka okupio u amatersku glumačku družinu, a među njima su bile i Olgica Stanisavljević, kojom se Đuza kasnije oženio, i Radmila Savićević, pa su odlazili na gostovanja u Vrnjačku Banju, Trstenik i druga mesta.
Po završetku srednje škole Vlastimir je došao u Beograd na studije i odlukom tadašnje vlasti, kao posledice planskog školovanja obrazovnih kadrova, krenuo na Rudarsko-geološki fakultet. Napustio ga je u trećem semestru i upisao se na Akademiju pozorišnih umetnosti 1948. godine, u prvoj generaciji studenata.
U pozorištu je debitovao 1951, i to u Beogradskom dramskom, gde je bio stalni član, s povremenim prekidima kad je prelazio u Atelje 212, u kom je dočekao penziju 1994. godine. Smatrao je da je teatar potreba koja treba da se neguje i da je mnogo plemenitiji nego film i televizija.
- Pozorište i dalje ima svoju publiku i održava se, to je čudo jedno! Živa reč je najosetljivija stvar. Taj direktan fluid koji ide sa scene i iz publike - to je to! Ne možeš nigde više da ponoviš tako nešto. Svaka predstava se odigra jedanput i nikad više tako. Uvežba se, a nikad ista. I što si duže van pozorišta, to ga se više uželiš. Čudesno je pozorište. Čarolija na javi. Najstvarnija.
Đuza je važio za duhovitog i zabavnog, ali i veoma osetljivog čoveka. Jednom je na novinarsko pitanje da li on sebe vidi tako, odgovorio:
- Ne. Ma šta ima i da se gledam. Malo sam, kako bih rekao, neko ko voli malko da se odalji i nisam sklon grčevitom predavanju svom silinom sad i odmah bilo čemu. Ne zanosim se. Raduje me razgovor sa ljudima, druženje. A privatno volim da ćutim, pa mi žena kaže kako sam dobar samo za spoljnu upotrebu.
Generacije klinaca odrastale su uz njegove sinhronizacije junaka crtaća. Poslednjih godina nije se time bavio jer mu je to postalo previše zahtevno, ali uvek se sa osmehom sećao kako su mu deca često prilazila.
- Treba umeti osvojiti decu. Pokušavali smo to da objasnimo Boletu Stošiću, koji je zbog “Boleta iz bureta” bio popularniji od svih nas. A on se ljutio kad bi klinci vikali: “Boleee iz buretaaa”.
Kad je dobio jednu od dve Oktobarske nagrade, rekao je da mu je Beograd dao mnogo više od nagrade, da ga je davnih godina naučio da se oslobodi provincije, pre svega one u sebi. A posle “Ćurana” za životno delo, 2009, tvrdio je da čoveku zapravo ostaju samo male stvari.
- Pa, kad sve sabereš i oduzmeš, čoveku u životu ostaju male ili, kao u vrlo retkim slučajevima, malko veće radosti. Ti mali, svetli trenuci čine život.

Oproštaj kolega

Pozorište se od slavnog umetnika oprostilo na otmen i dostojanstven način. Sala Ateljea 212 bila je tesna za sve njegove prijatelje i poštovaoce. Upravnik ovog teartra Branimir Brstina istakao je da je Đuza na toj sceni bezbroj puta bio veličanstven, ali da je pripadao i mnogim drugim scenama, te da su uz njega odrastale generacije publike, a glumci učili.
Svetlana-Ceca Bojković podsetila je da je Stojiljkovića krasio ogroman glumački dar, ali i karakter - otmenost duha, svežina, jednostavnost, lakoća postojanja.
- Gluma je bila njegovo bekstvo od profanog, način komunikacije sa nesavršenim svetom, prostor u kome se osećao slobodnim. Svojim opusom obeležio je jedno doba, koga se sećamo sa nostalgijom kao vremena sa više radosti i topline u međuljudskim odnosima. Igrati i družiti se s njim bila je velika privilegija - rekla je Ceca Bojković.
Nebojša Ilić Cile naglasio je da je Đuza za sve mlađe glumce bio pozorišni roditelj, koji im je nesebično pomagao da artikulišu umetnost glume:
- Bio je naš kompas i sidro, a mi smo stalno proveravali ličimo li na njega.
Makedonski glumac Nikola Ristanovski otkrio je da je doputovao iz Skoplja samo da bi Vlastimiru rekao hvala.
- U svoj ovoj našoj zbrci, dok jurimo neke pobede i uspehe, moj najveći uspeh je što sam sreo Đuzu, ne samo na sceni nego i u životu. A bio je toliko blagorodan da nisam čak uspevao s njim ni da se posvađam, iako je jedna scena u “Gospodi Glembajevima” zahtevala upravo to.
I bivši upravnik Ateljea, glumac Svetozar Cvetković, u dirljivom govoru podsetio je na Đuzine osobenosti, pa i na to kako je uspeo da ga nagovori da otputuju na gostovanje u Sankt Peterburg s predstavom “Putujuće pozorište Šopalović”. Naime, Đuza je uporno odbijao da leti avionom, i nije mu padalo na pamet da ide vozom, pa je predložio da ga čak neko menja u predstavi. Solomonsko rešenje bilo je da krenu automobilom.
- Pošli smo u zoru, putovali dva dana i dve noći, spavali jednom, on nijednom, hapsili nas u Latviji, proveli smo u policijskoj stanici četiri sata. Jeli smo Žuletove čvarke, slušali orijentalnu muziku - krstio se otkud mi to, mada mu se dopalo, šest sati smo proveli na granici sa Rusijom u ispitivanju ispravnosti našeg vozila od strane simpatičnih ruskih policajki, jeli Žuletov domaći lebac i krvavice dok smo čekali da nam napišu kaznu što smo se usudili da dođemo autom u najveću zemlju na svetu, i videli što niko nije. I stigli u Petrograd...

Foto: Zoran Petrović i arhiva Ateljea 212 i Beogradskog dramskog pozorišta

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 630.