Od A do Z: Vesna Kapor

Urednica književnog programa Studentskog kulturnog centra i dobitnica nagrade ‘Laza Kostić’ Salona knjiga Novosadskog sajma u intimnoj abecedi otkriva koliko joj je porodica važan oslonac u životu, zašto je Njegoš krov našeg jezika i bića i zbog čega je život ‘neprestano čudo koje traje’

a Az. Staroslovensko ja. Sameravanje sveta iz sebe, početak u sopstvu. Aleksa, moj svetlosni sin, projavio se kroz san pre nego što je postao. Andrić, koji nas čeka kao savršeno oko gde god krenemo, i napisao je: “Od sebe se ne može pobeći”.

b Brat, kao duboka epska priča, kao bedem. Čest motiv u književnosti. Neko sa kim smo podelili roditeljska srca, detinjstvo, strahove, radosti. Bog, kao večito parničenje, i onima koji veruju, i onima koji misle da ne veruju. Blagoje, moj otac, koji me je bezuslovno voleo.

c Crnjanski. Svaki redak koji je napisao čista je lirika. I u prozi. Za Gavrila Principa je zabeležio: “Vezao nas je jače nego što smo dotad bili vezani crkvom, tradicijom, krvlju”. A ja mislim da nas je baš on, Miloš, tako vezao. Cvijeta, moja čudesna baba, rođena na Cvijeti.

č Čovek, sa velikim Č i u stradanju i u pobedi, jer reč čovečnost nije nova. Obavezujuća je kategorija koju valja negovati. I u koju valja verovati.

ć Ćopić Branko. Sa velikim slovom Č. Dokaz kako je gorko, na svoj način, krčiti put.

d Danilo, moj veliki sin, koji veruje da je sve moguće. Darivanje (nematerijalno) kao bliskost sa drugima. Duša, kao jezgro svega. Dinara, kao magična određenost. Detinjstvo Danila Kiša, u kome je potraga za Ulicom divljih kestenova suočavanje svakoga od nas sa svetom i promenom.

đ “Đevojka brža od konja”. Naša narodna priča-bajka, kao supstrat pripovedanja i magije.

dž Džemperi. Pleteni majčinom rukom. Greju, raduju i teše.

e Elem, tako ti je to bilo. Neodoljiva kopča, naročito u usmenom kazivanju.

f Fenjer. Iz “Mizere” Miloša Crnjanskog. Kao svetleće oko u noći. Pomoć. Skretnica. Poziv.

g Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne, pevao je Rade Drainac. Međutim, u vreme hiperpoizvodnje svega i svačega, nažalost i paradoksalno, glad nije samo duhovna kategorija.

h Hodočašće. Od reči kretanja i časti. Ima težinu. Pogotovu van religijskog konteksta. Hleb, domaći, seljački, koji miriše na toplinu, radost. Hleb i vino. Hercegovina, moja.

i Iskon. Kao podsećanje na to da ni svet ni vreme ne počinju s nama. Ikar. Kao preteča ljudskog samopouzdanja i sumanutosti, istovremeno.

j Jorgovani, od kojih se kreće “bururet u glavi”, kao u Šantićevoj pesmi. Opijajući miris iz bašta, kao izmaglica u proleće. Jezik, kao magija, kao pripadnost, kao čuvar smisla.

k Kuća. Roditeljska, kojoj se vraćam kao mestu vekovanja. Korektnost, prazna reč kojoj robujemo. Koza, žilava, čista, prija joj zrak na visini. Neki kažu da je bila veliki neprijatelj komunizma. Knjiga, kao život izvan života.

l Laza Kostić. “Taj čupoglavi viloslov”, kako su ga Crnogorci zvali. Stradao zarad, kako bi danas rekli, “nekorektnosti”. I usled te iste upisao u srpski jezik kosmički tragizam.

lj Ljepota koja se preliva u lepotu. Kao potraga za smislom. Ljubav, šira od muško-ženskih odnosa. Kao način postojanja. Ljubiša, moj muž, kao deo tog postojanja.

m Mati. Majka, za koju se veže požrtvovanost. Moja majka, Desanka, od koje sam nasledila duboku radost i vitalnost.

n Nevesinje. Sinje. Inje. Pisala o njemu kao svom - našem Makondu. Mesto u kome je nastanjena sama večnost.

nj Nježnost koja grli nežnost. Kao stapanje naših jezičkih varijanti. Njegoš kao krov našeg jezika i bića.

o Otadžbina. Nekada reč veća od života. Danas ismejana, skoro zabranjena. Omorina. Pritisla zemlju. A znaš, kad prođe, izranjaš kao da se nanovo rodiš.

p Porodica. Uža i šira. Kao sigurnost. Kao podrška. Kao razumevanje. Kao pripadanje. Prijatelji. Kao deo porodice. Planine, kao mesta približavanja nebesima.

r Roditelji. Čijim srcima sameravam svet. Od kojih sam naučila da je rad pokretač, skromnost velika vrlina, a dobrota smisao čovekovog veka.

s San. Potreban kao vazduh. “Jer je san o sreći, više nego sreća”, Jovan Dučić. Sumatraizam, viši red snohvatanja. Samardžić, rođeno prezime, žalno ga svukla sa sebe. Sankt Peterburg, jednom bila, ali stalno mi plovi snovima. Sabornost, unutrašnja i opšta. Ako je analiziramo, mnogo kategorija je u njoj. I gramatički, i semantički, i duhovno.

š Šuma kao šapat. Večito disanje nevidovnog. Šetati od a do š.

t Tuga, Čehovljeva. Taština koja se širi svetom kao napast, užasna osobina. Tetka, veliki ponos.

u Ustanci. Ustanici. Nevesinjski, 1875. i 1941. Priče koje se prenose, priče o granici čiji život prerasta u tragički smisao. Priče o hrabrosti i časti. O slobodi kao sumnjivoj kategoriji.

v Vino. Crno. U kasno popodne. Mala magija izmeštanja iz stvarnosti.

z Zemlja. Voda. Vatra. Vazduh. Potvrda da je život nemoguć bez različitosti, da je sve sazdano od suprotnosti. Zemlja. Čudesni osećaj mira kad bosom nogom stanem na zemlju.

ž Život, kao “neprestano čudo koje traje”. Kao žudnja. I živeli, sa onom čašom vina.