Boraveći u Srbiji proslavljeni peruanski pisac priznao je da je takav doček imao samo u svojoj rodnoj zemlji pošto je osvojio Nobelovu nagradu, a posle posete Muzeja Ive Andrića poželeo je da ponovo pročita ‘Na Drini ćuprija’
Foto: Profimedia
Nikada nisam potpisao ovoliko knjiga i nikad toliko ljudi nije poželelo da se sretne sa mnom - priznao je peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa (79) kad je izašao iz beogradske knjižare “Delfi” i ugledao nepreglednu reku ljudi koja je strpljivo stajala u redu čekajući na autogram. Mnogi od njih otišli su vidno razočarani što nisu, za razliku od oko hiljadu srećnika, uspeli da se domognu potpisa jednog od najvećih živih pisaca današnjice. Ljosa se, iako umoran od zgusnutog dvodnevnog programa, okupljenim ljubiteljima lepe književnosti zahvalio rečima:
- Hvala vam što ste došli. Veoma mi je žao. Doći ću drugi put pa ćemo se sresti.
Vargas Ljosa, koji je u srpskoj prestonici boravio kao gost idavačke kuće “Laguna”, priznaje da je ovakav doček kod čitalaca imao samo u svom rodnom Peruu i to tek kad je 2010. godine dobio najprestižnije književno priznanje, Nobelovu nagradu, za roman “Avanture nevaljale devojčice”. Poznati pisac, osim brojnosti, iznenadila je i radoznalost i obaveštenost srpskih čitalaca, u šta se uverio i tokom boravka u Novom Sadu, gde je primio specijalnu nagradu za prozu “Milovan Vidaković” međunarodnog festivala “ProseFest”. Prepuna sala novosadskog Srpskog narodnog pozorišta dočekala ga je i ispratila na nogama, uz gromoglasan aplauz.
Slavni Peruanac otkrio je da su ga knjige očarale još u detinjstvu, ali da nije smeo da mašta o tome da jednog dana postane pisac.
- Jednostavno, vreme je bilo takvo da ste morali da odaberete nešto ozbiljnije, pa sam upisao studije književnosti i prava i paralelno ih studirao. Želeo sam da se bavim novinarstvom, a prava sam završio za svaki slučaj.
Posle dvogodišnjeg rada u lokalnim novinama osmelio se da objavi dramski tekst “Inkino bekstvo”, za koji je 1952. dobio nagradu. Do sada je napisao desetak drama, a zanimljivo je da je u januaru ove godine i prvi put zaigrao na pozorišnim daskama i to u komadu “Priča o kugi”, koji je postavljen u španskom nacionalnim teatru u Madridu. Predstava se igrala do početka marta, a Ljosa kaže da to iskustvo, koliko god bilo dragoceno, nikako ne bi želeo da ponovi, ne samo zbog toga što je bilo izuzetno naporno već i zato što je imao ogromnu tremu svaki put kad je trebalo da izađe na scenu.
Kao pisca proslavio ga je roman “Grad i psi”, za koji je 1962. godine dobio dve nagrade, a i naredni, “Zelena kuća”, bio je ovenčan prestižnim međunarodnim priznanjem “Romulo Galjegos”. I svaki naredni nailazio je na odličan prijem i dobijao brojna priznanja, među kojima se izdvajaju nagrade “Servantes” i “Princ od Asturije”, zatim priznanje “PEN/Nabokov” i na kraju Nobel.
Iako su mu upravo na srpskom objavljeni memoari “Riba u vodi”, Ljosa je otkrio da u njegovim delima, osim ličnih iskustava, ima i dosta fikcije.
- U svemu što pišem, bilo da je u pitanju roman, pozorišni komad ili esej, lično iskustvo je polazna tačka. Koristim sve ono što sam video, čuo, pročitao, stvari koje su mi nekad ispričali drugi ljudi, slike koje sam tada stvorio u glavi. Nikad ne pišem odmah, najpre osmislim ideju, pa čekam dok priča nadolazi. Kad počnem da pišem, ne odustajem, potpuno se tome posvećujem. Posle prve verzije, kojom nikad nisam zadovoljan, dolazi druga, koja se uvek znatno razlikuje od prve, jer je kraća, sažetija, pitkija, dok je treća, finalna, očišćena od svih viškova, kojima smo mi Latinoamerikanci generalno skloni. Zapravo, najviše volim da pišem ponovo. I nikad ne znam kako će se priča razvijati. Često se dešava da moji likovi tokom procesa pisanja potpuno zamene uloge, glavni postanu sporedni, a sporedni glavni. I dalje me fascinira taj proces, iako ga ni do danas nisam baš sasvim razumeo. Dok stvara, pisac pokreće sve u sebi, znanje, razum, intuiciju, strasti, a takođe postoji i nesvesni deo procesa. Mislim da je umetnička obaveza pisca da piše dobro, dostojanstveno, originalno, i da njegovo delo bude ubedljivo. I čini se da ne postoji velika razlika između njega i građanina, jer je učešće i jednog i drugog u javnom životu podsticajno, neophodno, značajno i potrebno. Književnost nije puka zabava, nego aktivnost koja izaziva ogromno zadovoljstvo, kako kod stvaralaca, tako i kod čitalaca. I pomaže u formiranju kritičke misli.
Mario Vargas Ljosa, koji je u Beogradu već boravio sredinom devedesetih, ovaj put je poželeo i malo više slobodnog vremena, kako bi obišao neke kulturne znamenitosti. Po sopstvenoj želji, posetio je Muzej Ive Andrića, kolege po peru, koji je na njega ostavio veoma lep utisak. Tamo se najduže zadržao razgledajući biblioteku srpskog nobelovca, otkrivajući tako njegov književni ukus. I mada je knjigu “Na Drini ćuprija”, za koju je Ivo Andrić i dobio Nobelovu nagradu, čitao pre nekoliko decenija, poželeo je da je pročita ponovo, te je zamolio asistentkinju da ga podseti da je kupe kad se vrate u Madrid.
Poželeo je i da vidi Muzej istorije Jugoslavije i Kuću cveća. Muzej mu se veoma dopao, a pokazao je i zavidno poznavanje prilika u Jugoslaviji, koja je u njegovoj domovini imala veoma veliki i ugled i značaj, a, kako je naglasio u susretu sa predsednikom Srbije, Tomislavom Nikolićem, “na neki način bila nam je uzor”. Pogledao je i izložbu “Figure sećanja”, kojom se obeležava 35. godišnjica smrti Josipa Broza Tita i 70 godina od prvog nošenja štafete, i izrazio veliko zadovoljstvo što je imao prilike da sazna nešto više o istoriji Srbije iz Titovog perioda.
Iz srpske prestonice otišao je prepun utisaka o neverovatnom prijemu na koji je ovde naišao, uz obećanje da će svakako doći ponovo.
Najnovije.
Zvezde.
Komentari. (0)