Proslava Nove godine i Božića ne može se zamisliti bez okićene jelke. Svetlucavi ukrasi, živopisne trake, mašnice i svećice unose radost i veselje u dom svih onih koji slave ove praznike, bilo po Gregorijanskom, bilo po Julijanskom kalendaru.
Međutim, daleko pre pojave hrišćanstva, zimzeleno drveće i biljke su imali poseban značaj za brojne civilizacije širom sveta, naročito u zimskom periodu. Kao što se danas u vreme novogodišnjih praznika kite borovi, smreke i jele, tako je u drevna vremena postojao ritual vešanja grana zimzelenog drveća iznad vrata i prozora. A sve to jer se verovalo da ove biljke pružaju zaštitu od bolesti, zlih duhova, veštica i vilenjaka...
Legende o početku ukrašavanja jelke
Ne zna se pouzdano kada i ko je započeo tradiciju ukrašavanje novogodišnje jelke, ali se kroz istoriju razvilo nekoliko teorija, više legendi, koje se vezuju za ovaj običaj.
Sveti Bonifacije
Jedna od najstarijih legendi se vezuje za osmi vek i svetog Bonifacija, britanskog misionara koji je širio hrišćanstvo u Franačkom kraljevstvu, odnosno na području današnje Nemačke. Naime, priča kaže da je jednog dana naišao na grupu pagana koja je nameravala da žrtvuje dečaka u slavu hrasta (pagansko božanstvo). U silnom besu, a i kako bi sprečio ubistvo mladića, posekao je „božanski“ hrast. Iz njegovog korenja, na nevericu svih prisutnih, nikla je mlada jela. Sveti Bonifacije je ovo čudo protumačio kao znak od boga, a jelku hrišćanskim simbolom, te su je njegovi sledbenici ukrasili svećama kako bi noću mogao paganima da propoveda o hrišćanstvu.
Martin Luter
Druga teorija se vezuje za protestantskog reformatora Martina Lutera i 16. vek. Legenda kaže da je jedne predivne Badnje večeri, šetajući šumom ugledao kako se grane četinara, otežale od snega, svetlucaju pod sjajem zvezda i mesečine. Zadivljen ovim prozorom, odlučio je da iseče drvo, odnese ga kući i ukrasi svećama, kako bi makar delimično u svoj dom uneo lepotu koju je doživeo i tako svečano proslavio Hristovo rođenje.
Trgovački esnafi
Neki smatraju da je prva okićena jelka predstavljena u Rigi, glavnom gradu Letonije 1510. godine. Na jednom od njenih gradskih trgova postoji ploča na kojoj na osam jezika piše „Prva novogodišnja jelka u Rigi, 1510“. Drugi, pak, smatraju da je estonski grad Talin taj koji je svetu predstavio prvo okićeno novogodišnje drvce i to 1441. godine. Ono što obe ove teorije imaju zajedničko, jesu trgovački esnafi od kojih je zapravo i potekao ovaj običaj. Naime, veruje se da su pripadnici esnafa po imenu Bratstvo crnoglavih, iz tadašnje Livonije (istorijska država na tlu današnje Estonije, Letonije i Litvanije), iznosili na gradski trg okićena božićna drvca. Ljudi su se okupljali da im se dive, spontano se slavilo, a poslednjeg dana svečanosti su spaljivana.
Širenje tradicije
Može se čak reći da je za popularizaciju ove tradicije na Starom kontinentu i njenom uvođenju u SAD, najviše zaslužan bračni par - nemački princ Albert i engleska kraljica Viktorija. Kraljevski par je sredinom 19. veka dao da se uradi njihova slika ispred okićene novogodišnje jelke, a ta ilustracija je objavljena u novinama i obišla svet.
Naši običaji
Na naše prostore, običaj kićenja novogodišnje jelke dolazi sredinom 19. veka. Pre toga, domovi su se ukrašavali zelenim granama, cvećem i voćem. Vremenom, umesto grana su počela da se kite zimzelena drvca, a dekoraciju su predstavljale jabuke, kruške, šljive, lešnici, orasi... i sl. Kasnije su se dodavale i razne slatke poslastice, ukrasi od papira, kao i lančići, venčići... Umesto snega, na grane su se stavljali komadići vate ili iseckani papiri, a ispod drveta su bile drvene jaslice.
Najnovije.
Komentari. (0)