Marko Janketić: Dolazio sam u iskušenje da krenem stranputicom

 

Matična kuća mu je Jugoslovensko dramsko, ali Marko Janketić glumac je svih beogradskih pozorišta. Filmski reditelji odavno na njega računaju, a svake nedelje ga gledamo i u seriji “Ubice moga oca”. Sa svojim ocem, glumačkim bardom Mišom Janketićem, na sceni se sreo samo dva puta: još kao dečak u Ćopićevoj “Bašti sljezove boje” i u “Šumi” Nikolaja Ostrovskog.

U nedelju će se u Narodnom pojaviti premijerno treći put - posle predstava “Derviš i smrt” i “Naši sinovi”, ubeležiće u biografiju i Kišovu “Elektru” s rediteljskim potpisom Ive Milošević. U njoj je brat, sin, osvetnik Orest...

- Uvek sam se vezivao za dramske komade, a ne likove u njima. Ovo je svevremena, univerzalna priča o osveti, mržnji, gnevu i dilemi ima li katarze i olakšanja kad izvršimo tu osvetu - kaže Marko Janketić. - To su sve arhetipovi ljudi koje pokreću strasti i nagoni, uslovljeni božanskim i ljudskim zakonima. Sve se dešava po višoj volji. “Bogovi se igraju sa nama”, glasi jedna od mojih replika. Čini mi se, ponekad, kao i u životu.

Šta je u ovoj antičkoj priči prepoznatljivo do naših dana?

- U genima nosimo sve te antičke i balkanske nesreće, koje su se dešavale tokom cele istorije na ovim prostorima. Ovo je i porodična tragedija, a mi smo svakodnevno svedoci drama oko nas: brat ubije sestru, majka dete, sin oca. Čini mi se da je “Elektra” jedan od najuzbudljivijih procesa kroz koji sam prošao. Bavili smo se krajnjim stanjima, dubokim emocijama, šta je to zbog čega bismo išli do kraja. I kostim je svevremen - ni moderan, ni antički. Scenografija je u obliku levka, nalik amfiteatru. Veliki značaj rediteljka je dala Horu, u kojem četvoro mladih glumaca predstavljaju avete prošlosti i dečjih trauma. Predstavu smo radili prilično ritualno. Kada kao glumac uđem na scenu, kao da uđem u neku vrstu transa, hipnoze. Sve je povišeno, a nije anahrono. Uostalom, često kad ubice prepričavaju taj krvavi čin, kažu da su bili u transu, izvan sebe. To je ta mahnitost koja ih muči, drhtavica tela, pomračenje svesti.

Da bi osvetio oca, Orest se odlučuje da ubije majku. Jedan greh da “namiri” drugim...

- Činjenica je da smo kao narod skloniji Starom nego Novom zavetu. “Krv za krv, oko za oko, zub za zub, glava za glavu, grob za grob. I sve tako u krug. Danas meni, sutra tebi, mač i plač, divnih li zakona ljudskih i božanskih”. Na ovim prostorima i dalje se ljudi odlučuju na osvetu i revanš, nikako da dođemo do kraja lanca. Svaki čovek prepoznaje neki gnev u sebi, nisam ga ni ja oslobođen. Borim se sa sobom da ga smanjim, ugušim, odbacim. Filozof Džordž Santajana kaže da je depresija raspoređeni gnev. Zapravo, na početku komada zatičemo Orestovu sestru Elektru koja već godinama živi u srdžbi depresivna, moli bogove za pravdu, sve dok ne osveti oca i ubije majku... Orest, s druge strane, lako ubija Egista, ali kad treba da digne ruku na majku, ipak, seća se da mu ona beše majka. Kiš piše o tim porodičnim odnosima. Od antičkih do naših dana, ćerke su najčešće vezanije za očeve, a sinovi za majke.

Pozorište postavlja pitanja, glumci gradeći lik, tragaju i za nekim odgovorima?

- Osnovno pitanje je ima li katarze posle takvog čina? Ona nikada ne izgleda onako kako smo je smišljali i zamišljali. Uvek se sukobljavaju ljudski i božanski zakoni, i tako do naših dana. Na Balkanu je i danas osveta ritualni čin, bez obzira što hrišćanska vera traži opraštanje i okretanje drugog obraza. Još je mnogo toga paganskog, često i uz pritisak okoline koja ti nameće da nešto moraš da uradiš.

Stari Grci verovali su u sudbinu i teomahijsku krivicu predaka?

- Opet ću citirati Oresta: “Plemenit obnoć postane ubica i hulja. U ćudima ljudskim takvi se prevrati zbivaju katkad da čovek sam sebe poznati ne može”. Uvek je teže, uprkos sudbini, biti dobar i pošten, biti na putu vrlina umesto nevaljalstva. Borimo se sa stalnim iskušenjima, naročito kad smo u nevolji. I sam sam se za moje 33 godine ponekad dolazio u iskušenje da krenem stranputicom, kao i svaki čovek. Nema toga ko nije stao pred izazov koji može da mu život promeni. Možda i zauvek odredi. Mene je spasavao usađeni moralni kod, vaspitanje, pa i neke urođene predispozicije. U mojoj porodici se negovalo saosećanje, želja da se razumemo, uvažimo jedni druge i naše različitosti. Da se volimo. Mržnja je ogroman teret jer nas jede iznutra, mržnja uvek rađa mržnju, a zlo - drugo zlo.

Kako “branite” lik, gde tražite opravdanja za njegove namere i dela?

- Trudim se da igram Oresta sa uverenjem da mora izvršiti to što mu nameću zakoni ljudski i božanski, ono što je za njega pravda. Ali, on se suočava i sa svojom osećajnošću, onim što tinja u njemu, a to je ljubav prema majci koja ga je rodila. Na kraju i kaže da joj oprašta... Za razliku od antičke, mnogobožačke, hrišćanska religija je zasnovana upravo na praštanju. Iako vas to praštanje, u našem mentalitetu, često može okvalifikovati kao slabića. Na radaru vrlina potpuno smo izgubili osećaj da je neko vredan zbog toga što je dobar čovek. Ne mora da bude uspešan, bogat, ostvaren. A dobrota je najveća ljudska vrlina. Nažalost, plemenitost i ranjivost nije prednost u igri predatora, s njom ne možeš da “konkurišeš” u ostvarenju cilja. Ipak, duboko sam ubeđen da još ima dobrih, ispravnih i časnih ljudi, koji delaju po sopstvenoj savesti. Tihih i nenametljivih. Ako se i odvaže da hrabro progovore - bivaju skrajnuti. Danas je sve na tenderu, sve je nadmetanje, svuda se traži “najjači mužjak”.

Jedan od čuvenih Klitemnestrinih monologa, uprkos njenom udelu u zločinu, tema je za razmišljanje?

- Ona kaže: “Pred velikom činjenicom smrti, sva su ljudska dela varljiva i tašta. U reci vremena sve izgleda sitno, sve osim života”... Klitemnestra ostavlja pitanja da klijaju u tebi, da deluješ po svom osećaju i “stomaku”.
ISTINITIJE OD ŽIVOTA

Posle kakvih uloga glumac oseti da je sazreo i porastao?

- Svaka uloga te oplemeni kao čoveka, ponudi neko pitanje ili rešenje, natera da preispituješ samog sebe. Neka u tome uspe više, neka manje. Siguran sam da je Orest jedan od onih likova koji ti umnogome može da pomogne da prepoznaš neke svoje “mrakove” i ružne strane, da pokušaš da budeš bolji čovek. Zato je divan glumački posao, u njemu je igra ponekad istinitija od života samog.

OAZA ZAVIČAJA

Odlazite li često u zavičaj, selo Tomaševo, u kojem je vaš otac jedno vreme imao i glumačku školu?

- Tomaševo je moja duhovna oaza, veza sa precima i prirodom, mesto na kome u važnim trenucima razmišljam kakve ću odluke da donesem. Mesto gde okupljam bliske prijatelje i, sedeći uz vatru, shvatam šta znači ognjište. Pa i zbog čega se na Balkanu zbog njega toliko krvarilo i krvari. Ako zamišljam raj, zamišljam ga kao to moje Tomaševo u Vraneškoj dolini, između Bijelog Polja i Prijepolja.