Neda Arnerić: Sudbina me je spasila

Sedam meseci posle nesreće u svom domu kada je slučajno pala s terase slavna srpska glumica shvatila je da mora da se posveti sebi i svojim interesovanjima kako bi donekle amortizovala površne komentare javnosti željne tuđe krvi i bola

Nedu Arnerić (63) poznajem veoma dugo. Shvatala sam delikatnost situacije u kojoj se nalazi posle pada s terase svoga stana, kada se najsuptilniji deo njenog privatnog života našao u javnosti na netaktičan i neprimeren način. Zbog svega toga staro poznanstvo mi nije mnogo vredelo. Presudnu ulogu u dogovaranju našeg susreta odigrao je njen suprug, doktor Milorad Meštrović, s kojim se takođe dugo znam. Retko koji neprijatan događaj u životu neke javne ličnosti je imao toliko publiciteta kao Nedin pad s terase. Dočekala me je nasmejana i rešena da me pusti onoliko blizu koliko može da podnese ranjena od različitih tumačenja tako osetljive epizode u svom životu.

Vi ste baš osetili posledice toga što ste javna ličnost na sopstvenoj koži. Može li popularnost da doprinese nečijoj sreći?

- Sa dvanaest-trinaest godina boriš se da budeš prepoznatljiv, to jednostavno samo od sebe krene. Pa onda mlado čeljade shvati da je poznato. I sve to prija prvih desetak minuta. Većina me gleda sa simpatijama, nema prekih pogleda. Zato sebi stalno govorim: “Pa, ženo, nije to tako strašno što te svi znaju”. Nekad sam i uplašena pa poželim da imam vreću na glavi, da me niko ne prepozna. Ali onda ne bih znala da me toliko ljudi voli, ne bih dobijala lepe komentare na ulici. Ne znam, tu sam malo podvojena ličnost. Ja bih da budem voljena, a i da budem totalno anonimna. Zato uživam kad otputujem, tad se možda i najbolje osećam jer znam da sam to zaslužila svojim bićem, ponašanjem, a ne zbog toga što sam dugo prisutna u javnosti.

Da li ste se vi ikad osećali iskorišćeno?

- Jesam nekoliko puta. I to je cena bavljenja javnim poslom. Da sam se posvetila samo kuvanju i spremanju kuće, to ne bi moglo da mi se desi. Čovek koji izabere javnu profesiju mora da bude spreman i da proguta neke stvari.

Sve što vam se desilo imalo je ogroman publicitet. Nikada do sada nisam videla da je nečiji privatni akt bilo koje vrste bio toliko izložen javnosti.

- To se nije događalo tokom moje duge karijere. Svašta je moglo da privuče toliku pažnju, pa nije. To znači da smo postali neverovatno površni, gladni tuđe krvi. Nema više ozbiljnog života, ozbiljnih ljudi. Pametni su se očigledno povukli, i zato se sve to tako dešava. Gde su svi ti divni i pametni ljudi? Gde su se sklonili? Zaključali su se u svoja staklena zvona. Baviti se nečim što nema važnost za javnost znači samo jedno - da nemamo pametnija posla. A zapravo nije tako, imamo ozbiljna posla kojim bi trebalo da se bavimo.

Jeste li tom prilikom osetili brigu za vas ili ste sve doživeli kao napad?

- Ne, nisam to doživela kao napad, već kao katastrofu momenta u kome živim. Kao dno dna. Ako je ljudima ovo tako zanimljivo, ako ovo puni naslovne stranice, ako je glavna tema zasnovana na pričama rekla-kazala, onda moram da se upitam - kuda ćemo? Toga nisam bila svesna dok se sve to događalo. Meni su posle nekoliko meseci saopštili: “Znaš, bilo je tada veoma nezgodno, bila si skoro na svim naslovnicama”. Rekla sam: “Dajte da vidim”. Otišla sam na internet, koji inače mrzim, i uverila se u to. Kad “guglate” Nedu Arnerić, prvo izađu naslovne strane s tom pričom. Šta se ljudi tiče da li sam pala, okliznula se ili čak skočila? To su stvari koje ne smeju tako olako da se objavljuju po nekim polupismenim novinama. Došli smo do toga da se neki polupismeni ljudi bave novinarstvom. Da nema nekoliko nedeljnika koji još gaje ozbiljno novinarstvo, čovek na trafici ne bi znao šta da kupi.

Da li je taj događaj nešto promenio u vašem životu, načinu gledanja na stvari i razmišljanja?

- Jeste, potvrdio mi je da čovek treba da se okrene samom sebi. Da ne dozvoli da ga prlja svakodnevica. Ono što mogu da uradim jeste da budem nekako pametnija, da ovo malo života što mi je ostalo provedem što kvalitetnije.

Jeste li svesni toga da ste mogli da ne budete živi? Znate kako kažu, Bog vas je pogledao pa sada vi i ja razgovaramo. To znači da ste imali ludu sreću i da je ovo sada zapravo neki novi život.

- Ne. Svesna sam samo da čovek definitivno ne upravlja sam svojim životom, već da ima još nešto. Šta je to, ne znam, ali uverena sam da nad nama postoji neka sila, neko to zove Bog, kojoj se treba prepustiti, kako bi nas “to nešto” vodilo dalje. Mene je sudbina spasila, ništa drugo. Nije to sreća. Kao da je neko rekao “ne može, nije vreme, ima još da se batrgaš po planeti, po ovom eksperimentu zvanom ljudski život na planeti Zemlji”. I eto, ja se sad koprcam na planeti Zemlji u ljudskom životu.

Želite da mi kažete, s obzirom na događaj, kako je pravo čudo da ste živi?

- Jeste, ali čuda nam se svakodnevno događaju, samo ih mi nismo svesni. Stalno smo njima okruženi, ali često površno protutnjimo pored njih. Ja sada ta čuda vidim i kažem: “Maločas sam pomislila na to, a sad se desilo”. U stvari, ja sam javna ličnost i treba da budem spremna na sve, da me čerupaju, stavljaju na naslovnice. Verovatno je tako i u svetu, ali ovog puta me je sve to jako zabolelo, jer je ono što je urađeno nedozvoljeno. A šta tek da kažem na to što su se bacili na mog jadnog supruga? On je nastradao ni kriv ni dužan. Čovek zdrav, prav, živ, u divnoj penziji. I njega povezivati sa tim udesom, proglašavati ga mrtvim, bolesnim, to je nedopustivo. E toga nema nigde u svetu. Pošto sam već ispričala da sam u pauzama svog glumačkog života izmišljala neka nova interesovanja, tako sam upisala i istoriju umetnosti. Prosto, kada nisam snimala i radila u pozorištu, mogla sam da spremam ispite. Inače veoma volim likovnu umetnost. I uživala sam da se družim sa slikarima, sve to mi je super leglo. I dan-danas se bavim tim poslom kao umetnički direktor Fondacije “Filip Moris”. Nažalost, glavni Mocart te fondacije, slikar Radovan Lale Đurić, više nije živ. Olja Ivanjicki, ispred čijeg crteža sada stojim, bila je tema mog diplomskog rada. Volela sam neverovatno tu ženu, volela sam s njom da maštam. Maštanja mi tada nisu bila bliska. Danas su mi sve bliže. Ovaj crtež sam izabrala nekoliko dana pred njenu smrt. Pravili smo izložbu njenih starih crteža i rekla mi je: “Izaberi jedan”. Zgrabila sam ovaj i onda se desilo da je ona otišla u bolnicu i ubrzo preminula. Znate šta mi je napisala? “Seobe moje duše ponovo”.