Jelena Stupljanin: Kad god mi je nedostajao Beograd odlazila sam u njujoršku " Kafanu"

Glumica Jelena Stupljanin (38), koju domaća publika posebno pamti po hit seriji “Lisice”, posle jedanest godina boravka u Njujorku vratila se u srpsku prestonicu i u Atelje 212, u kom sprema novu predstavu “Magično popodne”.

- Došla sam u Srbiju zahvaljujući spletu okolnosti. Proletos sam završila s jednom predstavom koju sam igrala u San Francisku i snimila poslednje epizode serije “Blacklist”, a onda sam dobila poziv da u Sarajevu uradim nekoliko pilot epizoda serije “Lažni svjedok”. Samo što sam se iz Sarajeva vratila u Ameriku, ponuđena mi je uloga u predstavi “Magično popodne” rediteljke Ane Grigorović u Ateljeu 212. Premijera ovog komada očekuje se sredinom januara, i to je razlog što sam sada u Beogradu. Svet je danas mali, a moja profesija takva da nikada ne znam gde ću imati priliku da radim. Uz to, meni nije problem da idem bilo kuda gde posao to traži. Tokom svih ovih godina boravka u Njujorku, gde sam uglavnom radila predstave na Brodveju i televizijske serije, ovde sam dolazila da snimam filmove.

I vaš ostanak u Americi bio je rezultat spleta okolnosti?

- U Ameriku sam otišla 2005. s namerom da završim školu glume “Li Strazberg”. Još dok sam studirala na Fakultetu dramskih umetnosti, profesorka Goca Marić zarazila nas je pričom o toj školi, koju je i sama pohađala. Zato sam se trudila da što bolje savladam engleski jezik, čitala sam knjige na tom jeziku koje sam prethodno pročitala na srpskom. Po završetku škole, koja traje osamnaest meseci, ponuđeno mi je da u njoj ostanem kao asistent profesora Pola Kalderona. Prihvatila sam taj posao i u isto vreme krenula na audicije.

U toj prestižnoj školi glume imali ste priliku da upoznate i neka od najslavnijih holivudskih imena?

- Kada je trebalo da mi studenti održimo javni čas, udovica profesora Strazberga, Ana, pozvala je Meril Strip, Lajzu Mineli, Roberta de Nira i Džesiku Lang da nas gledaju. Svi oni su studirali kod Lija. Posle prezentacije lepo smo se družili s njima i tada smo ih pitali sve što nas je zanimalo u vezi sa njihovim iskustvima.

Kako vam je išlo sa audicijama?

- Imala sam sreću da već 2007. dobijem prvu i to glavnu ulogu u brodvejskoj predstavi “Rat” izraelskog pisca Hanoha Levina. Odmah posle toga usledio je poziv da igram u filmu “Hitna pomoć” Gorana Radovanovića, a onda i u ostvarenju “Cirkus Kolumbija” oskarovca Danisa Tanovića. Potom sam sa filmadžijama s Berlinskog filmskog festivala u njihovom “Berlinale talent kampusu” radila omnibus filma “Kvintet”, koji je bio moj producentski prvenac, a snimali smo ga svuda po svetu. Zapravo, sve vreme sam imala paralelnu karijeru u pozorištu, u Njujorku i u Evropi, i na filmu. A igrala sam i u serijama poput “Blacklist”.

Da li ste upoznali glumca Džejmsa Spajdera na snimanju “Blacklista”?

- U toj seriji igram bivšu špijunku KGB-a koja ima veoma važne informacije za Džejmsov lik. On je izuzetno prijatan čovek za saradnju, pun je anegdota. Dok se snima kadar, pravi je štreber, posvećen i ozbiljan, i nijedan detalj mu ne promakne. Uživala sam radeći sa celom tom ekipom, a neki od njih su me kasnije obradovali kada su došli da me gledaju u pozoristu u predstavi “Selki”, o keltskoj sireni, koju sam spremala paralelno dok se snimala serija.

Kako ste se snalazili u novom okruženju i da li je uopšte bilo vremena da vas obuzme nostalgija?

- U početku, a i kasnije, imala sam veliku podršku naših ljudi koji žive u Njujorku. Odmah sam se sprijateljila sa Snežanom Bogdanović, Uliksom Fehmijuom, Žarkom Lauševićem, Bekom Vučo, Markom Đorđevićem, kao i sa kolegama iz škole. Njujork je “najevropskiji” američki grad, u kome čovek uvek može da pronađe ljude sličnog mentaliteta. Prve dve godine sam neprestano izlazila, želela sam da upoznam grad, mesta za provod, klubove. Posle sam uglavnom odlazila u pozorišta ili na filmske festivale, ali tokom te prve dve godine Njujork sam upoznala kao svoj džep. Uživala sam u tome da ga pokazujem ljudima koji su tamo prvi put.

Je li vam je tada nedostajalo nešto beogradsko?

- Kad god mi je u Njujorku nedostajao Beograd, trudila sam se da dođem ovde, i to mi je uvek uspevalo, pre svega zahvaljujući poslu. Međutim, postoji i jedno mesto u Njujorku, čuvena “Kafana”, koje je tamo na listi najboljih restorana. Poznato je po odličnoj srpskoj kuhinji i tu dolaze ljudi iz cele bivše Jugoslavije, ali i Amerikanci koji su oduševljeni našim specijalitetima.

U vašoj biografiji stoji da ste član “Aktors studija”. O čemu se zapravo radi?

- U Americi glumci nisu zaposleni u pozorištima, nemaju svoje matične kuće kao ovde u kojima dobijaju plate, a to znači i da ne postoji neki poseban prostor u kome se druže, razmenjuju iskustva i slično. “Aktors studio” predstavlja to mesto okupljanja. Na njegovom čelu su uvek tri kopredsednika, a sada su to Harvi Kajtel, Al Paćino i Elen Berstin. U studio sam došla nakon što me je Elen videla u predstavi “AZAK” i pozvala da budem član, ukazavši mi time veliku čast. Studio se nalazi u 44. ulici, u samom srcu brodvejskih dešavanja, i glumcima je omogućeno da se dva puta nedeljno u prepodnevnim satima tamo okupljaju i razgovaraju o svemu što se tiče njihovog posla. Neobavezno. Među članovima ovog kluba su Džesika Lang, Uma Turman, Džesika Čestejn, Šon Pen.

U Americi ste osvojili brojna priznanja i dobili lepe kritike. Šta vam je od toga posebno drago?

- Nagrada “Najbolja glumica” za monodramu “Žena bomba” na Festivalu monodrame u Njujorku.

Ima li u vašem životu mesta za ljubav, da li je možda neko muško srce u Americi ostalo tužno zbog vašeg povratka u Srbiju?

- Kao što je pisac Bernard Šo rekao: “Ako voliš, niko ti ne može ništa”. U tom kontekstu verujem da nema tužnih zaljubljenih srca. A mesta za ljubav u mom životu uvek ima.