Ivan Jevtović: Žrtva rasista

Dramskog umetnika više bole neljudski i uvredljivi komentari na račun njegove tamnije boje kože koje dobija u našoj zemlji od onih koje čuje u inostranstvu kada je često satima izložen maltretmanu policije i carinskih službi u vazdušnim lukama

Glumac Ivan Jevtović (44) zbog tamnije puti doživljavao je neprijatne situacije na mnogim evropskim aerodromima.

Maltretiranja su učestala posle 9. septembra 2001. i terorističkih napada na Njujork i Vašington. Često ga policija i carinski službenici posmatraju s mnogo podozrenja nedvosmisleno mu dajući do znanja da ih zbog tamne kože podseća na potencijalnog teroristu.

Takve predrasude nisu specijalnost zapadnoevropskih službenika. Naprotiv, još u detinjstvu, u rodnom Beogradu, bio je žrtva rasističkih ispada.

- Rastao sam u porodici u kojoj su roditelji imali potpuno poverenje u decu, odgajali su nas slobodno, pa sam sa pet-šest godina potpuno sam lutao po Beogradu i Zemunu. Još nisam bio školarac kad sam otišao u prodavnica da odaberem rođendanski poklon od bake i deke. Bio sam prilično nizak za svoj uzrast i jedva sam se video među rafovima, a nisam tu proveo ni nekoliko minuta kad se pojavio stariji prodavac i dreknuo na sav glas: "Cigane mali, izlazi iz radnje". Momentalno me je izjurio i prodavnice. Ništa mi nije bilo jasno, to se potpuno razlikovalo od priče mojih roditelja. Zbunio sam se, a kad sam došao kući i ispričao mojima šta se desilo, počeli su da me teše, u stilu da ne primam takve stvari k srcu, da ima takvih ljudi i slično - kaže Ivan.

Pre desetak godina, kad je već ozbiljnije radio na filmu. Jedan dramaturg ga je nazvao "nepotrebnim segregatom" u našem filmu.

- Bilo je to za mene zaista šokantno, prvo sam probao da pronađem objašnjenje i nisam uspeo, a još više me je šokiralo i iznenadilo što se niko iz glumačke i filmske branše nije oglasio tim povodom, pošto je tekst prvo bio objavljen u jednim novinama, a zatim i na internetu. Svi su bili u fazonu "desilo se, pa šta ćemo sad?". Ne mogu da kažem da sam se navikao, ali najveći problem kod nas koji smo makar malo drugačiji, u izgledu ili fizionomiji, jeste da se pojavi određeni kapacitet za razumevanje takvih mogućnosti i situacija. Možda je to sistem odbrane, da očekuješ neugodnosti i da se spremiš da to racionalizuješ. Svestan sam toga da ću sa ovakvim tenom najverovatnije čitavog života imati probleme.

STROGO KONTROLISANI AERODROMI Neugodne situacije su se pojačale posle terorističkih napada u Njujorku i Vašingtonu 2001.

- Početkom ove godine putovao sam u Italiju sa suprugom Sandrom i kćerkom Sofijom. Kad smo sleteli na rimski aerodrom, desilo se da prvi prođem pasošku kontrolu i video sam kako karabinjer i karabinjerka sasvim opušteno ćaskaju dok se ja nisam pojavio. Čim su me videli, zauzeli su gard i stavili ruke na pištolje. To je samo jedna u nizu neprijatnosti jer posle 11. septembra kontrole su vrlo rigorozne, a na meti smo najviše mi tamnoputi, jer ih valjda asociramo na teroriste. Mnogo puta sam objašnjavao da sam iz Srbije, da nemam veze s Bliskim istokom i zemljama Azije iz kojih oni uglavnom dolaze. Kad putujemo zajendo, čvrsto se držim Sandre i Sofije, pošto im onda delujem manje sumnjivo, a kad idem sam, moram psihički da se spremim za eventualne probleme.

Ivan će ubuduće kroz svoj rad u pozorištu i na filmu nastojati da skreće pažnju na diskriminatorski odnos društva prem ljudima čija je boja kože drugačija.

- I akt dramaturga bio je svojevrsno nasilje, a strašno je što niko nije reagovao. Svi smo mi ljudi, različite boje kože, pripadnosti, ali moramo da se borimo protiv nečega što je prisutno u našem društvu, koje je kobojagi demokratsko i poštuje ljudska prava, a zapravo, i ovde i u svetu živimo u dubokom fašizmu prevučenom u pliš pričama o ljudskim pravima. Kad dođe do konkretne situacije, kao društvo smo potpuno nepripremljeni i neopremljeni. Imam utisak da je nekadašnje bratstvo i jedinstvo, s ove distance gledano, nekako više funkcionisao nego društvo danas. Da li je u pitanju nostalgija, ili možda iluzija, ne znam, ali činjenica je da je tada bilo više emtaptije i osećajnosti.

Glumac planira da u skorije vreme napiše i pozorišni komad na temu odvajanja i zidova među ljudima, jer veoma saoseća i sa migrantima koji putuju u Evropu.

- Izgleda da svet nema drugo rešenje nego da ljude odvaja po boji kože. Uostalom, segregacija postoji odvajkada, a siguran sam da 99 odsto ovih jadnih ljudi koji beže s istoka, to moraju, jer su im životi ugroženi. I da će u zemlje koje dođu, doneti nove talente, kreativnost, snagu, koja će te zemlje obogatiti. A na gotovo svakom koraku nailaze na zidove.