Vojin Ćetković: To što živimo u vremenu autocenzure gurnulo nas je u živo blato

Novi film reditelja Zdravka Šotre, melodrama Santa Maria della Salute, posvećena velikom pesniku Lazi Kostiću i njegovoj neostvarenoj ljubavi sa Lenkom Dunđerski, premijerno će biti prikazan 20. decembra u Sava centru.

Lazu Kostića, doktora prava, prevodioca, književnika, novinara, dramskog pisca, estetičara i jednog od najangažovanijih intelektualaca svoga doba (rođen je u Kovilju 1841, a preminuo u Beču 1910), igra Vojin Ćetković.

- Film je epoha, a Laza Kostić je sigurno najkompleksniji i najizazovniji filmski lik koji sam do sada igrao. Istovremeno i najteži, a imao sam dosta vremena da se pripremim. Ne samo ja, nego i Šotra, tako da smo od početka znali šta hoćemo da uradimo s tom pričom, koja nas vodi kroz život i unutrašnju borbu velikog pesnika, jednog posebnog i "drukčijeg" čoveka.

To što živimo u vremenu autocenzure gurnulo nas je u živo blato

Šta je lajtmotiv filma, ako znamo da je čitav život Laze Kostića uzbudljiv, čak i za ovo naše vreme?

- Akcenat je stavljen na ljubav sa Lenkom Dunđerski, a film je žanrovski suptilna ljubavna melodrama ili ljubavna tragedija. Okosnica priče je njihov odnos, dok će u TV seriji, koja će se emitovati iduće godine, biti predstavljen ceo život Laze Kostića. Tu se pojavljuju brojne istorijske ličnosti, događaji koji su u to vreme potresali Srbiju i Vojvodinu, iliti tadašnje Vojvodstvo, kako se zvala, Crnu Goru. Laza Kostić je sedam godina proveo na Cetinju kod kralja Nikole Petrovića kad je prognan odavde, i o tome je snimljena cela jedna epizoda.

Svaki čovek u životu ima neku svoju "nemoguću" ljubav, kao i "moguću"

Šta je vama lično najuzbudljivije i najdirljivije - ta patnja Laze Kostića, jer se odrekao ljubavi, ili možda Lenkina žrtva?

- Svaki čovek doživljava veliko uzbuđenje kad čita ili kad sluša pesmu Santa Maria della Salute, koja je, zapravo, mnogo više od pesme. To su stihovi najdubljeg emotivnog bola, istovremeno i univerzalni, jer svaki čovek u životu ima neku svoju "nemoguću" ljubav, kao i "moguću".

Lenka i Laza Kostić upoznali su se 1891, kada je ona imala tek dvadeset godina, a on pedeset. Bio je očaran, ali kao častan čovek smatrao je da ta veza nije moguća iz moralnih obaveza prema porodici Dunđerski, s kojom je bio prijatelj. On u svojoj pesmi kaže da je pobegao od sreće, "pamet me stegnu, ja srce stisnu'", napisao je Laza.

- Meni je lično u toj pesmi i u onome što sam gledao ipak najdirljivija Lenkina ljubav prema Lazi Kostiću, njena žrtva, ne njegova. Ona je u tom odnosu išla do kraja, ne on, i ona je život izgubila. Laza se držao obzira i morala, što je i normalno. Opet, s druge strane, da nije on preuzeo na sebe odgovornost da zaustavi tu ljubav, možda bi onda Lenka imala kočnice, a ona je umrla. Zbog čega, kako, zašto, videćemo.

Posao i zadatak umetnika jeste da uvek kritički gleda na stanje u svojoj državi, društvu, u svetu, i na probleme koji postoje

Da li u filmu postoji momenat kada Laza Kostić svoju veliku ljubav kao ženu preporučuje Nikoli Tesli?

- Nisam siguran da postoji u filmu, ali ga u seriji ima. Ivan Bosiljčić igra Teslu, izgleda fenomenalno, kao preslikan sa njegove fotografije. Imamo i autentičnu scenu, ona se odigrala u Pešti, a mi smo je snimali na Paliću, kada Laza Lenki govori kako bi trebalo da se uda za Teslu.

Koliko je priča o Lazi Kostiću aktuelna za nas?

- Laza Kostić je svakoj vlasti bio opozicija. Posao i zadatak umetnika jeste da uvek kritički gleda na stanje u svojoj državi, društvu, u svetu, i na probleme koji postoje. Time se bavio i Laza Kostić, koji je bio i jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, urednik "Srpske nezavisnosti", odvažan, hrabar i čestit čovek.

Zato bih voleo da i sada postoji otvorena cenzura, da se robija za svaku reč kao u vreme Laze Kostića, jer bi tada stvari bile drugačije

Šta je ono što vama danas najviše smeta, i što bi možda trebalo da naučimo od Laze Kostića?

- Najviše mi smeta autocenzura, ali ne iz nekog straha ne znam kakvog, nego iz besmisla. Danas svaki umetnik može da kaže što god hoće, može da izađe go, i ništa se neće desiti, jer ono što kritikuje verovatno neće ni biti objavljeno. Zato bih voleo da i sada postoji otvorena cenzura, da se robija za svaku reč kao u vreme Laze Kostića, jer bi tada stvari bile drugačije. Cvetali bi kritičko mišljenje, umetnost, intelektualna pobuna, jer su iz cenzure i nastajale mnoge velike stvari. To što živimo u vremenu autocenzure gurnulo nas je u živo blato, iz kojeg se skoro ne vidimo, i iz kojeg jedino što može da nastane jesu bezidejnost i letargija.