Vasil Hadžimanov: Barselona - grad po meri moje ćerke

Kompozitor i pijanista u najveći katalonski grad otišao je poslom, ali je imao i dovoljno vremena da sa suprugom Natašom i kćerkom Martom uživa u atmosferi koja je uprkos stalnoj gužvi opuštena, sladio se neodoljivim ćurosima i nastupio u jednom klubu

U Barselonu sam otputovao kako bih sa našim džez i bluz gitaristom Dušanom Jevtovićem snimio njegov novi trio za njujorškog izdavača “MoonJune Records”. Treći član trija je džez bubnjar, Izraelac Asaf Sirkis. Snimali smo u studiju smeštenom u malom zamku, pedesetak minuta vožnje udaljenom od Barselone, koji se zove La kasa Murada. Kako smo po ceo dan radili, tu sam i odseo.

Kao Sting

Zamak je na mene ostavio snažan utisak. Reč je o zdanju iz XII veka sa prelepim dvorištem punim stabala limuna. Ceo kompleks sa kulom, kapelicom, vinskim podrumom, dvorištem i kućom okružen je zidinama iza kojih se prostiru vinogradi, a unutar njih ne dopiru zvukovi civilizacije. U glavnoj kući, građevini napravljenoj od zemlje, sa visokim plafonima jedinstvene akustike, nalazi se studio sa najsavremenijom opremom i koncertnim klavirom. Odmah me je podsetio na jedan film o Stingu, sa sekvencama u kojima slavni muzičar pred veliku turneju vežba u sličnom ambijentu. To je još jedan od razloga što sam se u La kasi Muradi osećao posebno.

Džez inspiracija

U Barseloni sam već jednom bio. Tada sam odseo u kvartu El Raval, smeštenom u blizini ulice Rambla koja se prostire se od trga Plasa de Katalunja pa do Kolumbovog spomenika. U ovoj obaveznoj turističkoj destinaciji, sem znamenitosti, među koje spada i fontana kraj koje se redovno okupljaju navijači Barselone, sve ponajbolje odslikava duh grada. Ali meni se više dopao El Raval, siromašnija četvrt puna malih zanatskih radnji koja odiše posebnom kosmopolitskom atmosferom. Čak sam po povratku napisao kompoziciju koja se zove upravo “El Raval”.

Grad po meri ćerke

Uprkos stalnoj gužvi i mnoštvu turista, atmosfera Barselone je uvek opuštena. Za razliku od, na primer, Londona, Pariza i Njujorka gde se uvek oseća blaga nervoza. To je takođe razlog što volim Barselonu. Katalonska prestonica se toliko dopala i našoj kćerki Marti da smo je supruga Nataša i ja jedva ubedili da treba da se vratimo u Beograd. Sem te neodoljive atmosfere, svidela joj se i arhitektura, kao i činjenica da je grad na moru. Rekla nam je da će jednom sigurno živeti tamo.
Nismo imali vremena da ulazimo u muzeje i detaljno obilazimo znamenitosti, ali one najpoznatije smo posetili. Videli smo crkvu u izgradnji Sagrada familija (Sveta porodica), na čijem grandioznom projektu je Antonio Gaudi radio punih četrdeset godina, a koja bi trebalo da se završi tek 2028. godine, i još nekoliko spomenika u centru grada. Uostalom, u Barseloni čovek gde god da pogleda može uživati u nečemu lepom. Ovaj grad je sam po sebi jedan veliki muzej.

Karneval iznenada

Jednom sam se slučajno našao u centru grada kada je tuda prolazio karneval. Bile su tu grupe ljudi u odeći Maja, Asteka i Inka koje su svirale na tradicionalnim instrumentima i predivno zvučale i izgledale, ali meni su se najviše dopali Brazilci. Vozili su se na nekom kamionu na koji su se nakačili tako da su visili sa svih strana, a izvodili su sambu. Ne znam da li su mi bili favoriti jer su istinski bili najbolji ili zato što odavno imam želju da posetim Brazil, a nikako ne stižem, ali svakako su mi donekle dočarali atmosferu koju bih voleo da doživim. Uživao sam gledajući ih.

Improvizacije u klubu

U Barseloni je gužva tokom celog dana. I noću i danju je sve puno. Imaju gomilu klubova za razne ukuse. Jedne večeri sam sa Dušanom, koji inače živi i radi u Barseloni, a svojom muzikom i albumima je napravio pravi bum na svetskoj džez i progresiv rok sceni, svirao u klubu u kome on redovno nastupa. Bilo je mnogo ljudi, a nas dvojica smo izvodili džez improvizacije. Lepo iskustvo.

A jednog dana šetajući supruga, kćerka i ja naišli smo na poslastičarnicu kojoj sam zaboravio ime, ali nalazi se u blizini Ramble i lako ju je pronaći. Oduševila me je izgledom, podseća na stare dobre beogradske poslastičarnice kakvih je danas malo. Nema ništa fensi, ali je ponuda prvoklasna. Svratili smo u nju jer nas je privukao poprilično dug red ljudi ispred koji su čekali. Većina je htela da uzme ćuros, slakiš koji sam jednom jeo u Madridu. Sačekao sam i ja da ga kupim, i nisam zažalio. Izuzetan je. Inače, ćuros je španska poslastica koja izgledom podseća na tulumbu bez šerbeta, a služi se sa toplom čokoladom u koju se umače.
Jeo sam, naravno, i tapase i paelje. Ima ih na svakom ćošku pošto turisti uglavnom to traže. Ali ja bih svima savetovao da budu oprezni jer se lako može desiti da daju poprilično novca za ove tradicionalne specijalitete a da se razočaraju. Prvo treba da se raspitaju gde su najbolji.

Rasprodaje

Razgledao sam na brzinu i radnje, najpre one sa muzičkom opremom pa i ostale, i po ko zna koji put sa žaljenjem primetio kako u svetu, za razliku od Srbije, uvek postoje neke rasprodaje. U Barseloni, kao i u svim većim evropskim gradovima, naišao sam na gomilu prodavnica u kojima su bili neki popusti, ali nisam ništa posebno kupio. Uglavnom su to bile neke sitnice.