Marko Novaković otkriva nepoznate detalje iz života svog oca

Uoči obeležavanja desetogodišnjice smrti čuvenog dramaturga i televizijskog autora Slobodana Novakovića reditelj i odgovorni urednik Dramskog i domaćeg serijskog programa RTS-a Marko Novaković (45) otkriva malo poznate detalje iz života svoga oca. Osim što je bio dugogodišnji selektor Festa i urednik Hronike Festa na Televiziji Beograd, Slobodan je kao dramaturg dao značajan doprinos u stvaranju humorističkih serija “Muzikanti”, “Građani sela Luga”, “Kamiondžije”, “Diplomci”, “Ljubav na seoski način”.

- Otac me je uveo u svet umetnosti, kulture, sporta. Rastao sam u građanskoj porodici srednje klase u odumiranju, na Zvezdari. Od malih nogu vodili su me u bioskop i na predstave u “Dušku Radoviću” i “Bošku Buhi”. Krajem osnovne i tokom srednje škole išao sam i na Bitef, gde sam gledao dela najvećih svetskih autora. Tih osamdesetih godina u Beogradu su gostovali svi koji su nešto značili u sferi teatra. Bilo je to i zlatno doba Festa, kad su najveći svetski reditelji i glumci dolazili i smenjivali se u studiju u kojem je moj otac vodio Hronike Festa - kaže Marko, u čijem roditeljskom domu je bilo knjiga kao u manjoj gradskoj biblioteci.

- Imali smo mnogo različitih žanrova, od domaće i svetske književnosti, beletristike do teoretske literature, tako da sam i sa te strane bio usmeren u pravcu umetnosti. Zahvaljujući ocu koji je gajio veliku ljubav i prema FK Partizan odmalena sam razvijao interesovanje ne samo ka fudbalu već generalno prema sportu. Moja majka Seka je vodila računa da se lepo ponašam i da sve na meni bude kako treba. Ona je pomogla i oko muzike jer je, za razliku od tate, veoma muzikalna.

Nažalost, Slobodan nije video nijedan Markov dugometražni film.

- Otac je umro 2007, a ja sam te godine snimio svoju prvu dugometražnu TV dramu “Maska” po delu Crnjanskog. Nije mogao da pogleda ni moje naredne filmove “Neko me ipak čeka”, “Zverinjak” i “Bez stepenika”, koji su nastali sa po tri godine razmaka. Iskreno se nadam da će 2018. izaći i moje novo ostvarenje, čiji scenario nosi naziv “Dnevna zapovest”.

RIBA NA BANDERI Osobinu da vešto barata humorom nasledio je od oca. A koliko je Slobodan težio humoru, ali onom dubljem, “sa tezom”, pokazao je i u knjigama “Vreme otvaranja”, “Ludosti”, “Kraljevi i podanici”, “Kako braća Marks čitaju braću Grim”, “Alisa u Vavilonu”, “Film kao metafora”.

- Poslednja očeva knjiga ostala je u rukopisu. Svaki svoj tekst kucao je na pisaćoj mašini “Olympia” i prepravljao ga crnim flomasterom. Trenutno radim na toj poslednjoj knjizi, prekucavam tekst, redigujem ga. Ostalo je manje od trećine rukopisa da završim taj posao. Daću sve od sebe da bude objavljen iduće godine, kad se navršava decenija od očeve smrti. Naslov knjige je “Mrtvi” i ona predstavlja omaž njegovim pokojnim prijateljima, ali i naslovu čuvene Džojsove pripovetke. Podeljena je na dva dela, “San” i “Java”, i u svakom ima po deset tekstova.

Oni govore o legendarnim umetnicima iz sveta filma, književnosti, fotografije.

- U “Snu” se pojavljuju čuburski pesnik Libero Markoni, veliki srpski dramski pisac Aleksandar Žak Popović, nadrealista Ljubiša Jocić, vajar Matija Vuković, Dragoslav Srejović, Milić od Mačve, a u drugom delu, koji je studioznije okrenut prema opusima određenih stvaralaca, Aleksandar-Saša Petrović, Miroslav Belović, Predrag Golubović, najbolji prijatelj moga oca Slobodan Stojanović, Luba Tadić, Zoran Radmilović i mnogi drugi.

 

Uz opasku da nije imao sreće da baš svi velikani s kojima je drugovao njegov otac prođu kroz njihovu kuću, Marko otkriva i neke anegdote.

- Libera, nažalost, nisam upoznao, ali znam napamet nekoliko njegovih pesama. I evo, kad sam baš njega pomenuo, jedna mala anegdota, upravo iz knjige “Mrtvi”. Vraćajući se kući posle duge noći u kafani, Libero je spazio jednu damu kako se karminiše na ulici. Zamolio ju je da mu da ruž i njime je na banderi nacrtao ribu. Tu banderu su godinama farbali, ali ta Liberova riba je stalno isplivavala ispod slojeva boje. To je lepa, poetska priča kako duh pesnika živi i kroz crtež na banderi.

Vrednosti kojima ga je učio otac Marko danas prenosi mladima, pre svega polaznicima Škole za glumu, filmsku i pozorišnu režiju “Prvi koraci”.

- Motivišem ih da gledaju filmove, čitaju, pišu... Da zapisuju svoje ideje svakodnevno i da ih razvijaju. Takođe i da razmišljaju ne samo glavom nego i olovkom, i da steknu što šire obrazovanje za stvari kojima će se baviti, svejedno da li je to režija, dramaturgija ili nešto drugo. Jako je bitno da budu predani onome što rade i da postanu čestiti ljudi. I da kada o nečemu požele da pričaju kroz svoja dela, pronađu unutrašnji razlog koji ih je na to podstakao - konstatuje Marko Novaković.