Zbog čega je Borka Pavićević kolekcionarka opasnih tajni

Pozorišnoj dramaturškinji Borki Pavićević, direktorki Centra za kulturnu dekontaminaciju, kao da je suđeno da u različitim vremenima bude na mestima bitnim za našu kulturu. Na trećoj godini studija režije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1969. bila je član žirija trećeg Bitefa.

Nepune dve godine kasnije počela je saradnju s legendarnim teatarskim dvojcem Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim. Sa čuvenom rediteljkom koja je osnovala i godinama upravljala Ateljeom 212 i najvećim srpskim teatrologom vrlo brzo se i sprijateljila, pa su i na sceni i mimo nje delili i dobro i zlo. Zbog toga, kao i činjenice da se sve vreme beskompromisno bori protiv “zagađenja” svake vrste, njena sećanja predstavljaju mnogo više od pukog prebiranja po ličnim uspomenama. A ove druge sežu do najranijeg detinjstva.

- Otac Vuko, poreklom iz Bjelopavlića, radio je u Načelstvu prosvete Crne Gore. Pisao je udžbenike za novu Jugoslaviju i išao u inspekciju po crnogorskim školama. U jednoj kotorskoj upoznao je učiteljicu Sonju, kojom se oženio. Bila je to moja majka, kojoj je po dolasku u kuću Pavićevića baba Marica objasnila da voda nije za kupanje, već samo za piće. Mama je posle udaje prestala da radi, otac nije hteo da se priča da ju je on preko veze zaposlio. Tako je nekad bilo, ljudi su držali do principa.

Majčini su prvo živeli u Splitu, kasnije su se preselili u Kotor, u kuću na samom trgu, gde je bila i apoteka u kojoj je u vreme Drugog svetskog rata radila jedna Borkina tetka.

- Druga je bila udata za Homena i živela je na molu, treća u Prčnju, u zdanju kapetana Ive Vizina, prvog Jugoslovena koji je 1831. oplovio svet.

U Kotoru, u kom je provela mnoga leta, kao devojčica je trčala molom kad god bi ugledala prugu, kako su onda zvali brod. Kasnije je njim često putovala do Rijeke, gde je njen otac kupio kuću u čuvenoj Umetničkoj koloniji.

- Brodovi su onda dobijali imena po Aleksi Šantiću, Vladimiru Nazoru, Njegošu, sad umesto njih morem plove kruzeri. Nedostaju mi oni dani, starice u crnini koje sede na kućnim pragovima i štrikaju, a mi deca koliko god puta da prođemo pored njih uredno ih pozdravimo. Kad naglas žalim za prošlošću, prijatelji se čude, njima je ovo sad lepo.

Za Kotor je vežu i uspomene na prve igranke.

- Počela sam da izlazim sa 13 godina. Tata je govorio majci da mi ništa ne brani jer će mi se tako sve pre smučiti. Imao je neobične vaspitne metode, ali smo moj mlađi brat i ja morali da budemo dobri đaci.

Posle gimnazije upisala je režiju na Akademiji, gde su profesori kod studenata podsticali originalnost.

- Predavali su mi sjajni ljudi, Hugo Klajn, Josip Kulundžić, Jovan Vava Hristić, Vlada Stamenković, Dušan Matić, Ratko Đurović. Sa mnom u klasi bili su i glumci Svetlana Ceca Bojković, Mirjana Vukojčić, Zorica Šumadinac, Dobrila Boba Stojnić, Petar Božović. Pero je bio visok, tanak, plav. Kao da ga sad vidim u onom somotskom, zelenom odelu. Kasnije smo se našli u Ateljeu 212, gde sam došla sa treće godine, da budem pripravnica kod Mire. Bilo je to 1971, u vreme takozvanog velikog “marša kroz institucije”, koji je došao odmah nakon studentskih demonstracija 1968. Već sam pisala za listove “Susret”, “Student”, “Vidici”, a tata mi je govorio da bi bolje bilo da sam izabrala svetsku književnost.

Tih dana je imala nesporazume s ocem. On je smatrao da studenti svojim zahtevima koče ekonomske reforme. Da je bio u pravu, kao i za neke druge stvari, shvatila je mnogo kasnije.

- Mog oca, koji je bio dobar matematičar i voleo klasičnu muziku, posebno je zanimao teatar. Nikad neću zaboraviti scenu kad se jednog dana pojavio na konsultacijama sa glumcima u Ateljeu 212. Moj tadašnji momak Bogdan Tirnanić pitao me je šta moj otac radi u pozorištu, a ja pojma nisam imala da će doći. U stvari, Mira ga je pozvala zbog pripreme komada “Akrobate” Toma Stoparda i on je govorio o filozofima Vitgenštajnu i Loku. Među onima koji su ga slušali bio je Rade Marković, koji mi je kasnije otkrio da se toliko prepao od Vuka da se posle štrecao i od mene.

Sa Radetom i mnogim drugim glumcima često je putovala i delila sobu, ali nikad nije bilo iskušenja “one vrste”.

- Još na početku Mira mi je dala tri saveta: da nikad ne raspravljam o repertoaru dok ne bude na tabli, da ne počinjem ljubavne veze s glumcima i da se ne bavim blagajnom.

Posle decenije rada u Ateljeu otišla je iz te kuće i ubrzo osnovala teatar “Nova osećajnost”, poznat i kao “Stara pivara”. Kad je “Novoj osećajnosti” 1986, posle pet godina rada, pretilo zatvaranje, u pomoć joj je priskočio advokat Nikola Barović. Znali su jedno za drugo i mnogo pre, ali tek tad su se “sklopile sve kockice”. Od tada su zajedno, imaju sina Jovana, koji je ime dobio po dedi, čuvenom advokatu, branitelju mnogih disidenata u Titovoj Jugoslaviji. Jovan senior je nastradao pod nerazjašnjenim okolnostima, a njegov unuk je nastavio porodičnu tradiciju i takođe se bavi advokaturom.

Borka je godinama sarađivala sa mnogim teatrima u Jugoslaviji, a 1990. bila je i umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta. Pet godina kasnije osnovala je Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji je nastao iz Beogradskog kruga i šireg antiratnog pokreta. Paralelno se bavi i publicistikom, ne odustaje od bespoštedne i argumentovane kritike dešavanja na kulturnoj, političkoj i javnoj sceni, kao ni od borbe za ljudska prava i slobode. Jedna je od retkih “čeličnih dama” u Srbiji, kojoj se poverava intelektualna, kulturna i politička elita, zbog čega je mnogi smatraju kolekcionarkom opasnih tajni.