Roksanda Ilinčić: Kćerka je moj najveći uspeh

Srpska kreatorka čije modele, pored ostalih, nose Mišel Obama i vojvotkinja od Kembridža ističe da je zbog petogodišnje naslednice Efimije Ranke počela da dizajnira za decu

Roksanda Ilinčić je oduvek znala šta hoće.

Ono što je kreirala bilo je različito i prepoznatljivo.

Svi su za nju govorili da je talentovana i neobična, a prvim modnim revijama izdvojila se u moru modnih dizajnera u svetu. Iz Beograda, gde je završila Fakultet primenjenih umetnosti, otišla je u London i upisala najuticajniju umetničku školu “Saint Martins”.

Njena specifičnost nije ostavila ravnodušnim razmaženi svet poznatih. Svetska štampa je na vidnom mestu objavila da je obukla prvu damu Amerike Mišel Obama, a onda i druge: vojvotkinju od Kembridža, Samantu Kameron, Kiru Najtli, Kejt Blančet, Gvinet Paltrou.

Roksanda smatra da je uspela jer nije bila svesna šta joj se dešava. Predstavljena je kao dizajner koji je došao iz Beograda, iz Srbije. To joj je uvek bilo važno, bez obzira na to što je dobila veliki broj međunarodnih nagrada, među kojima je i nedavno priznanje časopisa “Elle”, koje se oduvek smatralo potvrdom internacionalnog značaja, orginalnosti i talenta.

Tokom dodele nagrade u Parizu posvećena joj je velika pažnja.

- Znate, Pariz je Pariz - kaže Roksanda.

Na vreme je shvatila da je prošlo vreme Bond strita u kojem su nekada bile ekskluzivne radnje. Ugostila me je u svom ateljeu, smeštenom u novom modnom kutku Londona, u srcu Maunt strita. Veliki prostor zove se jednostavno - Roksanda.

Nalazi se pored butika drugih najpoznatijih svetskih kreatora i modnih brendova. Enterijer je sređen po njenim idejama. Vodila je računa o svakom detalju zbog čega prostor odslikava njen senzibilitet - ona je nenametljiva, ali primećena, izrražava se jarkim u bojama, ali je uzdržana u rečima.

Atelje odiše nevrovatnom mirnoćom, oni koji prvi put dolaze u njega imaju osećaj da su tu već bili. Posebne odaje za probe uređene su tako da možete dugo odmeravati u ogledalima kako vam pristaje haljina koju ste izabrali. Sve je jednostavno, baš u Roksandinom maniru.

- Moje haljine nosi mnogo interesantnih žena, kao što su Mišel Obama, vojvotkinja od Kembridža ili Ledi Gaga. Često se događa da ljudi brzo prepoznaju da sam određeni model ja kreirala, što govori da sam postala prepoznatljiva. Kejt Blančet je jedna od mojih večitih inspiracija, slično kao i Samanta Kameron, supruga britanskog premijera Dejvida Kamerona. Veliko je zadovoljstvo kad vidite da tako inspirativne žene biraju vaše haljine. I to ne samo jednom. One se vraćaju i stalno traže nešto novo, oblače moje kreacije kako privatno, tako i na javnim svečanostima. Mnogo sam radila, i dalje mnogo radim. Ništa ne pada s neba i ništa nije lako, ali kad imate plan i fantastičan tim koji će da ga sprovede, i kad znate šta radite, sve je moguće.

Postoji li recept za uspeh?

- Ne mogu na jednostavan način odgovoriti na to pitanje. Mislim da njega čini kombinacija nekoliko elemenata. Morate imati nešto specifično, neki talenat koji vas odvaja od drugih i koji vas pravi prepoznatljivim, drugačijim, novim. Obično me svi pamte po nesvakidašnjim kombinacijama boja. U modi je važno da se stalno eksperimentiše, da se traži nešto novo, da se pronalazi inspiracija u prošlosti, a što opet može biti aktuelno i u budućnosti. Treba intrigirati.

Ipak, iza svega stoji mnogo rada. Zar ne?

- Da, mnogo rada i truda. Puno je razloga zašto sam uspela. Srećna sam što sam svoju želju da se bavim modom stavljala na prvo mesto životnih prioriteta. Zato sam došla u London, zato sam i studirala na “Saint Martinsu”, jer je to bila neka moja opsesija.

Još dok ste bili u Beogradu znali ste šta želite, a šta ne.

- Tu sam imala neverovatnu podršku roditelja, brata, prijatelja, društva. Beograd ima veoma veliko srce. Volim ga i važan mi je, on je moj grad zauvek i ja ga uvek nosim sa sobom, bez obzira na to gde sam. I prisutan je u svim mojim kolekcijama. Kad vidite bilo koju moju haljinu, znajte da je neki deo Beograda utkan u nju. Moja mama je uvek imala afiniteta prema modi, uprkos tome što je farmaceut. Ja sam uz takve estetske kriterijume odrastala, i to je nešto što sam od malih nogu posmatrala, čemu sam se divila, i srećna sam što sam u mogućnosti da se time bavim.

Čitali ste “Vogue” kao mladi i tražili od mame da vam ga donosi sa putovanja. Kako se osećate danas kad vidite sebe i vaše kreacije u njemu?

- “Saint Martins” školu sam upisala zahvaljujući “Vogueu”. Bila sam na pretposlednjoj godini fakulteta u Beogradu kad sam odlučila da odem u London. U “Vogueu”, koji smo na studijama čitali od korica do korica, stalno se pisalo o “Saint Martinsu” i poznatoj profesorki Luiz Vilson. Isticano je kako je ceo “London Fashion Week” proistekao iz te škole. Htela sam da pokušam da se upišem, iako mi je sve to delovalo nedostižno. Na našoj Akademiji primenjenih umetnosti insistiralo se na crtanju. Školovanje u Beogradu pomoglo mi je da se formiram ovakva kakva jesam, jer u mojoj modi ima skulpture, slikanja, crtanja, istorije umetnosti. Često me predstavljaju kao engleskog kreatora, na šta uvek reagujem. U svim javnim istupima ističem kako sam iz Beograda, iz Srbije, uz napomenu da sam dizajner koji je inspirisan našim krajevima.

Šta smatrate vašim najvećim uspehom?

- Kćerku Efimiju. To bez daljnjeg. Mislim da sa uspehom u privatnom životu ništa drugo ne može da se poredi. Moja kćerka se zapravo zove Efimija Ranka, po mojoj mami Ranki. A nosi prezime mog supruga Bueno del Meskita. Ima jako dugačko ime i prezime. Ona je moj najlepši maneken, nosi haljinu iz moje nove linije koja se zove “Blosom”, jer sam je tako zvala dok je još bila u stomaku. Englezi moju dečju kolekciju zovu “mini me”, odnosno “mala ja”. Sve što imam u glavnoj modnoj kolekciji namenjenoj ženama postoji i u dečjoj, uz neke minimalne izmene u koloru i šarama. I verujte mi, postigla sam veliki uspeh. Mnogo je žena koje dođu kod mene u radnju da kupe sebi haljine, a onda uzmu nešto slično i slatko svojim malim princezama.

Kako vam uspeva da više od deceniju i po budete u samom vrhu svetske mode?

- Održavaju me neprestani rad i brz tempo koji mi ne dozvoljava da stanem, da pogledam unazad. Moda je zahtevna jer četiri puta godišnje pravimo nove kolekcije, što je skoro na svaka tri meseca. Dakle, stalno moram da radim. Nema predaha. Samokritična sam i smatram to svojim kvalitetom. Samokritika me tera da budem bolja, da se približim savršenstvu. Da neke stvari radim dobro, pokazuju reakcije žena koje nose moje kreacije. Svaki uspeh je težak. Nisu svi dani lepi, nisu svi dani bajke. Postoje i oni loši. To je razlog zašto cenim život.