Predrag Gaga Antonijević: Potrebno je mnogo sreće da neko naš nađe mesto u Holivudu

Reditelj i koscenarista veoma gledane serije ‘Ubice moga oca’, koji poslednje dve i po decenije živi u Los Anđelesu, priznaje da ga sve više muči nostalgija, zbog čega planira da se uskoro vrati u zemlju kako bi snimio film po motivima ‘Srpske trilogije’ Stevana Jakovljevića

Reditelj Predrag Gaga Antonijević (57), čija je serija “Ubice moga oca” stekla veliku popularnost i postala najgledanija u udarnom televizijskom terminu nedeljom uveče, kaže da nije bio siguran u šta se upušta kada je s Natašom Drakulić (37) počeo da piše scenario za ovaj kriminalistički triler.

- Kad smo Nataša i ja rešili da razvijemo seriju, krenuli smo sa idejom jedno ubistvo, deset epizoda. To je model koji funkcioniše u svetu. Želeo sam da u Srbiji uradim nešto što će predstavljati izazov za publiku i mene. Tako je došlo do toga da se opredelimo za kriminalističku seriju. Nadam se da smo odgovorili tom zadatku. Problem je predstavljalo to što u Srbiji do sada nije bilo ovakve vrste serijala, i samim tim nismo znali kako će ljudi prihvatiti “Ubice moga oca”. Obradovao sam se kad sam dobio informaciju da je serija veoma gledana, da se dopala gledaocima. To dokazuje da ima publike za drugačije stvari od onih koje trenutno predstavljaju gro proizvodnje svih televizija. Samo treba imati hrabrosti da joj se tako nešto ponudi - kaže Gaga Antonijević, koji se u januaru iz Los Anđelesa vraća u Srbiju kako bi na Zlatiboru počeo pripreme za snimanje filma “Zaspanka za vojnike” po motivima “Srpske trilogije” Stevana Jakovljevića.

Pre odlaska u El-Ej, gde je u protekle dve i po decenije u različitim ulogama bio uključen u proizvodnju holivudskih filmova, Predrag je snimio nekoliko klasika jugoslovenske kinematografije, kao što su “Balkan ekspres 2”, “Kako se kalio narod Gornjeg Jaukovca” i “O pokojniku sve najlepše”. Kako je sarađivao s velikim glumcima poput Endi Makdauel, Vala Kilmera, Kristijana Slejtera i Denisa Kvejda, merodovan je da oceni umeće naših dramskih umetnika. Priznaje da je bio iznenađen kvalitetom domaćih glumaca mlađe generacije.

- Možda sam imao prednost, a možda je i mana što nisam dugo snimao u našoj zemlji. Nisam poznavao Vuka Kostića, Ninu Janković, Katarinu Radivojević, nikoga od mlađe generacije. Znao sam šta mogu Nebojša Glogovac i Nataša Ninković jer sam s njima sarađivao 1997. kad sam snimio “Spasitelja”. Nisam pažljivo pratio našu filmsku produkciju, te su mi mnogi mlađi ljudi promakli. Za seriju smo napravili audiciju na koju je došlo mnogo glumaca. Tu sam, na licu mesta, dobio jasan uvid u njihov glumački kvalitet, i, moram priznati, bio sam impresioniran.

Kako je u prestonici svetske filmske industrije stekao dosta iskustva, našim mladim glumcima ne bi savetovao da krenu u Holivud u potrazi za slavom, dokazivanjem i novcem.

- Dovoljno je da imaju istočnoevropski akcenat i odmah se svrstavaju u grupu glumaca koji konkurišu za mali broj uloga. Težak je to put i potrebno je mnogo sreće da bi se pogodilo da neko iz ovih krajeva nađe svoje mesto u Holivudu. Kad god mlade kolege dođu, ja ih ne ohrabrujem, ne zato što nisu dobri i vredni, već što je to bitka koja može da im pojede život ili deceniju života.

STRATEGIJA OPSTANKA

Jednako je teško uspeti i kao reditelj u najvećoj fabrici snova.

- Skeptični su i prema nama, stranim rediteljima, jer nismo deo njihove industrije. Oni hoće da budu mirne savesti, što znači da ukoliko vam poruče da im napravite staklenu čašu, očekuju da ne donesete vazu. Došao sam u Ameriku iz znatiželje. Doneo sam odluku da ostanem na zapadu svestan da ću imati velike probleme da opstanem i obezbedim pristojnu egzistenciju. Napravio sam strategiju opstanka koja se bazirala na znanju i ogromnom radu. I to sve ne bi bilo dovoljno da me nije poslužila sreća. Ona je element na koji ne može da se utiče, a mislim da je najbitnija.

Bez obzira na to što je našu zemlju napustio pre četvrt veka, Srbija mu veoma nedostaje.

- Kada zatvorim oči, sanjam kako idem niz reku Katušnicu i pecam, što sam radio kao dete. Sanjam Zlatibor, selo Gostije, gde sam proveo detinjstvo. Nedostaje mi sve - priznaje reditelj i priseća se da mu je po dolasku u Ameriku najviše smetala neukusna hrana, zbog čega je rešio da počne sam da kuva.

- Sada više volim da boravim u kuhinji nego da režiram. Ako želite da me uvredite, recite da loše kuvam. Počeo sam sa onim što sam voleo da jedem u Srbiji. Krenem to da pravim, a onda ubrzo okrenem babu i pitam: “Kako spremaš ovo?” Osim s njom, imao sam telefonske gastronomske konsultacije i s mamom i tatom. Zahvaljujući tome savladao sam osnove kulinarstva. Ne kuvam po receptima, volim da improvizujem, to mi je postao ozbiljan hobi koji mi podiže adrenalin kao kada radim film.

Nedavno sa Kristijanom Bejlom, glumačkom zvezdom koja je u braku sa Srpkinjom Sandrom Blažić, počeo pregovore oko uloge u filmu “Janičar” koji planira da snimi.

- Bejl je sjajan tip, vrlo je posvećen poslu, često se viđamo. Još nije savladao srpski, zna pokoju reč. Nismo dosad dogovorili saradnju, ali nadam se da hoćemo. To je veliki i skup projekat koji zahteva značajno glumačko “ime”, što je Kristijan svakako. Borim se da realizujem taj projekat - odlučan je Antonijević.