Jelena Bogavac: Na oblacima je najbolji provod

Neustrašiva rediteljka koja je skakala sa litice i iz aviona, predvodila bandu, mnogo šta uradila pre roka, igrom na sceni, u dramaterapiji, pobedila je i strah od starosti

Rediteljka Jelena Bogavac (43) nikad nije krila da je zavisna od adrenalina. Starija kćerka novinara Olivere i Zorana Bogavca sve je morala da proba kad mu vreme nije.

Pre polaska u školu sa dedom, komesarom Prve proleterske brigade, preplivavala je Dunav. I to u maju, kad reka nadođe.

Vozila je rolšue, rolere, skejt, klizala na ledu, skijala, ronila, plivala, trenirala vaterpolo. U šestom osnovne imala je i svoju bandu. Kao tinejdžerka skakala je sa litice, malo starija i sa padobranom, bez dana obuke, posle celonoćnog gledanja snimaka sa nesrećama koje su se dogodile iskusnim padobrancima.

Ali ni to, kao ni činjenica da “samo lud čovek skače iz ispravnog aviona”, nije je sprečilo da proba to mnogima zauvek nedostižno iskustvo.

- I dalje često sanjam kako padam u prazno. Nisam prošla obuku, nisam umela da “legnem na vetar”, pa sam se ufrkenisala, skupila i tumbala. Sve se desilo na sportskom aerodromu u Novom Sadu. Umesto na metu, pala sam u obližnju njivu. Jedva sam dovukla padobran do piste a tamo me sačekao proces incijacije: svi su stajali u špaliru, kroz koji po običaju prolaziš dok te svi šutiraju u zadnjicu. Bio je to moj prvi i poslednji skok.

I to neobično iskustvo, kako kažete, dugujete avanturističkom duhu. A kad ste shvatili da ste adrenalinska zavisnica?

- To sam otkad znam za sebe. Mislim da su pametni ljudi nemoguća deca i u vezi s tim kretala sam se vektorski, očekivano za moje ambicije i ostvarenje mojih ciljeva.

Kako su roditelji izlazili na kraj sa vašom potrebom da probate sve što je opasno?

- Nije im bilo naročito zanimljivo. U pesmi koju sam posvetila majci ona u jednom stihu izgovara kako je presrećna što me još niko i ništa nije ubilo. Tako da su očekivanja sveli na taj nivo. Uvek sam bila odlikaš, ali sam bila i nemoguća. Čini mi se da se to otkad sam majka malo popravilo. Ipak, i ova moja takozvana smirena, “plava” faza za nekog drugog je histerija najgore vrste.

Šta se sve promenilo otkad ste u toj “plavoj fazi”?

- Sad više znam o ljudima i o sebi, pa sam opreznija. Ali, vrlo često ta moja opreznost završi “mački o rep”.

Uvek se šalite na račun odrastanja na Senjaku, u Kozjačkoj ulici, i kažete da ste rasli kao dete u džungli?

- Imali smo našu šumicu, u njoj kućicu, kuvali smo travu, jeli zemlju i lišće. U šali pričam da smo prvi put otišli u bioskop držeći se za ruke da se ne izgubimo. Sad mi je komično i to što sam u tom periodu uspela dva puta da slomim ruku, da naučim da vozim bicikl, rolšue, sedam puta se zaljubim... A sad je naša Kozjačka fensi mesto, nema mrav kuda da prošeta.

Koliko ste imali godina kad ste postali vođa bande?

- To je bilo u šestom razredu osnovne, kad smo se igrali u parkiću kod Skupštine. Otrgla sam se sa Senjaka i našla nekog dečka pankera iz grada. Tada su kroz mene, kao kroz sirac, prošli svi muzički, pubertetski i postpubertetski uticaji, bila sam rokabili i panker, i šta god vam padne na pamet. Bila je to potraga za identitetom i formiranje slike koja je trebalo da me predstavlja kao osobu. Verovala sam da stvari mogu da se pobeđuju herojski, da su nam svima potrebna junačka dela. Kasnije je taj moj entuzijazam, baš kao i državni, splasnuo.

Tu osobinu ste nasledili od dede, partizana, koji vas je mnogo čemu naučio u vikendici u Belegišu, kraj Dunava?

- Moj deda, stari prvoborac, komesar Prve proleterske brigade, dobri Blagoje, stalno je želeo od mene da napravi unuku junaka. I pošto sam ja bila prvo unuče posle mnogo godina, deda se usredsredio na to da budem muškarača, kako ne bi bilo iznenađenja u porodici. Učio me je da plivam na glavnom toku Dunava. Vodio me je tamo u maju, da zajedno preplivavamo reku. A seljaci su se skupljali i gledali nas kao ludake.

Šta vas je još učio deda?

- Da hodam po čičku, da nije ništa strašno kad me opeče kopriva. Kad mi ispadne zalogaj, da oduvam prašinu sa njega i pojedem ga. Bila sam pravo dete iz džungle. I to što sam bila iz centra grada ni na koji način nije uticalo na moj rast, razvoj i ljubav prema adrenalinu, jer sam većinu vremena provodila u toj dedinoj kući u Belegišu. Više sam razgovarala sa kamenjem nego sa ljudima. Od njega i vrba sam dobijala svakakve ideje. Mnogo mojih govora, koje sam kasnije implicirala na sceni, nastalo je tad na Belegišu, pred nevidljivim auditorijum, pred kojim sam mogla da se derem i ekspliciram na najrazličitije teme. Trčala sam po prirečištu koje je bilo kao polje, ogromno. Bila sam sama, ali samoća ne mora da bude loša, moja je od mene napravila Ćitu i Tarzana zajedno.

Koje sve stvari ste uradili “pre roka”?

- Studirala sam dva fakulteta, diplomatiju na Političkim naukama i pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovaj drugi sam i završila. I tokom studija sve vreme me “radio adrenalin”, jer drugačije nije moglo biti. A i status večitog aspolventa na Političkim naukama ima neku draž. Kad god me sretnu profesori sa tog fakulteta, pitaju me što ne dođem da diplomiram. Bavila sam se velikim brojem sportova i probala gomilu nekih veština. Čak sam pod “stare dane” vežbala da se vrtim na svilenim trakama. Nisam bogzna kako napredovala, ali znam da visim i na svili.

Jeste li nekad osetili strah?

- Jesam. Bilo je to jedne godine kad me je terao neverovatan maler. Tad sam imala i saobraćajnu nesreću iz koje sam jedva izukla živu glavu. Posle nje mi je i ostao ovaj ožiljak na oku. Nisam ja vozila, bio je to splet ludačkih okolnosti, baš smo se izlomili. Hvala bogu, svi smo živi. Kad sam se vratila iz bolnice, dok sam se oporavljala, pala mi je na glavu polica sa knjigama. I tu sliku je videla moja majka, zato kaže da je srećna što me još ništa nije ubilo.

Kako se završio taj baksuzni niz?

- Poslali su me na more sa tetkom i izračunali mi, horoskopski, da do maminog rođendana 1. avgusta ne mrdam nigde sa male plaže u Tivtu. Da se strogo držim plitke vode. Ali, đavo mi nije dao mira, sa drugarom sam pošla u Kotor, na žurku. U ponoć. Jurili smo ko dva ludaka, a kad smo stigli pred tunel, zaustavila nas je policija jer je dvadeset minuta pre toga bio lančani sudar. Užas! I ovo je stvarno post festum strah. I ako se sećam nekih situacija kad sam bila upozorena, to je bila jedna od njih.

Kao znak upozorenja?

- Upravo to. A takvih znakova nebo mi je stalno slalo. Sećam se mnogih proslava jer sam se uvek mnogo družila. Otud i rediteljski posao, kao posledica velike ljubavi prema ljudima. I silne radoznalosti u odnosu na njih. Elem, pamtim i jedan novogodišnji maskenbal. Svi smo nosili maske, divljali smo, imali smo neka odela, i ja sam pala, noga mi je otekla, maltene sam četvoronoške došla kući.

Nije vam palo na pamet da je radoznalost ubila mačku?

- Ne, već da mi je ostalo dva od devet života.

Šta još niste uradili, a planirate?

- Da se udam? Ne, to sam već dvaput uradila. U prvi brak sam ušla sa 20 i nešto godina. Bila je to velika ljubav, oduševljenje, i trajalo je dok trajalo. Ovaj drugi i dalje traje. Ne verujem da ću više da skačem ni sa litica ni iz aviona.

Sada to radite samo na sceni?

- Da, ovo je sad neki novi talas neiživljene želje za igrom. Prvo me je splet okolnosti doveo do dramaterapije koju smo počeli da radimo u Bitefu, a koju sam morala da probam na svojoj koži. Potom me mladi kolega Vojkan Arsić koji je režirao i adaptirao “Sumnjivo lice” pozvao da igram u njemu, tako da poslednjih meseci živim na daskama. I stvarno đipam kao nekad što sam. Imam utisak da sam tako, na neki način, premostila svoj prvi, pravi strah od starosti koji se naglo i ničim izazvano pojavio pre godinu dana. Suštinski, učinilo mi se da, ako bog da i sreća junačka, ulazim u drugi deo svog života. Velika je sreća što te promene ne idu naglo, kao i to što se čovek jednog jutra probudi kao star, a već narednog opet može da se oseća kao klinac. Sad imam utisak da sam ponovo dete, uz još jedno - mog sina. Neverovatno je kako se kao dete igram u pozorištu a kod kuće sam potpuno normalna majka jednom sedmogodišnjaku. I u te dve funkcije, u tom nekom rastezanju, stvaram svoj falš identitet i uspevam da se igram i da se to zove posao. Odnosno, ozbiljno dresiram svoj adrenalin.