Zvonimir Đukić Đule: Vredelo je
22.11.2016 18:21
Pevač i frontmen grupe "Van Gogh", koja će koncertom u Kombank areni 26. novembra obeležiti tri decenije rada, otkriva da se nikada nije pokajao što je izabrao pu rokenrola i da je iznenađen činjenicom da supruzi Juliji još nije dosadno pored njega
Zvonimir Đukić Đule (53), pevač i vođa benda "Van Gogh", koji ove godine proslavlja 30. rođendan, ovakve jubileje doživljava pre kao zgodnu priliku za novi početak, nego za pogled u retroviozor.
Sa drugarom iz detinjstva Srboljubom Radivojevićem Srbom, s kojim se u međuvremenu okumio, I dalje nosi luču rokenrola kroz Srbiju. Nijednog trenutka nije zažalio što je ceo život posvetio muzici. Naprotiv.
- Srba i ja smo se bez dileme odlučili da napustimo fakultete i prepustimo se istraživanju našeg preglasnog unutrašnjeg sveta. Evo i posle 30 godina zajedničkog muzičkog, a 40 životnog putovanja, još smo dvojac bez kormilara, najbolji prijatelji, večiti zanesenjaci, dupli kumovi koji su pobedili teoriju da se kumstvo u Srbiji brzo prekine i raspadne. Danas smo ljudi u zrelom životnom dobu, kojima za razliku od vršnjaka ne prija tišina i koji se ne vraćaju požutelim slikama. Beskrajno se radujemo buntu i huku mladog čoveka. Armija mladih na našim koncertima budi nadu i smisao. Ponosno mogu da nose epitet čuvara urbanog duha. Bezbroj puta mi tokom koncerta kroz glavu prođe: "Vredelo je truda i odricanja".
Kako ste izabrali ime "Van Gogh" za grupu?
- Imenu grupe "kumovala" je jedna baš mnogo vesela noć, Srbina i moja. Bili smo na žurci na Voždovcu, na adresi nama nepoznatog domaćina, u sobi nama nepoznatog stana, gde se nalazila masivna polica prepuna nama nepoznatih knjiga. Obojica smo mislili kako će se sručiti na nas i kako nas tako zatrpane nikad niko neće pronaći. Bili smo prebijeni kao mačići, a kad smo se istovremeno zagledali u najšareniju knjigu sa police, jedva smo spojili slova u rečenicu: "Kume, Van Gog. Ajde tako da nazovemo bend". Sva sreća da nismo prvo ugledali kuvar. Čim smo to naglas izgovorili to Van Gog, prasnuli smo u smeh. Morali smo da dođemo do vazduha, izletelismo na ulicu, Srba je uzeo stolicu iz neke kafane i seo je nasred puta. U tom momentu naišla je policijska patrola, koja me je u pokušaju da zaštitim kuma, oplavila bez sluha i izvukla mi uši “za medalju”. To je bio znak! Noć za pamćenje. Kotrljali smo se kući satima, zacenjeni od smeha, veselo prebijeni, i spolja i iznutra.
Svi koji vole "Van Gogh" znaju kako ste muzički rasli i sazrevali, a koliko ste se vi promenili za ove tri decenije?
- Kad bih se upustio u analizu proteklih 30 godina i kad bih možda poželeo još koju notu više ili suzu manje od svih, dosad isplakanih ili još koji osmeh, to bi bilo nefer s moje strane. Bilo je, zaista, mnogo iskušenja, uspona i padova, ali to nismo videli kao nešto što bi trebalo u nama da izazove gnev, a ni razlog da stanemo. Naporitv. Sami smo skrojili svoj put, a Srba i ja ponekad smo jedan drugom znali da kažemo: "Kume, pazi, možemo da stanemo, a možemo i negde da stignemo. Hajde da hodamo". I tako smo hodali u sad već prepoznatljivom stilu, pod zastavom na kojoj je pisalo i sad piše: red, rad i disciplina. To je ono što nas je gonilo u srcu - da stalno menjamo sebe i zvuk. Da muzikom povežemo generacije koje nas slušaju od ‘86. pa do danas.
Jeste li uspeli da ostvarite ono o čemu ste maštali na početku karijere?
- Znate, najbolja knjiga još nije napisana, jer da jeste, sve olovke bi zauvek nestale, a slova bi odjednom prestala da se kreću kroz vreme i prostor i slažu se u rečenice. Da se vizija grupe "Van Gogh" nije menjala sad biste imali bend koji živi od stare slave i pravi sijaset oproštajnih koncerata po dijaspori. Verovatno bismo se sad ozbiljno raspadali u kreativnom smislu, da u sebi nismo razvijali konstantnu potragu za novim. Nas se lenjost od starta, jednostavno, odrekla. Ovu našu priču smo kao korito broda, pažljivo i s velikom ljubavlju gradili od početka, svaki detalj. S obzirom na činjenicu da smo rođeni uzbuđeni, potajno nas je inspirisala ta beskrajno duga plovidba, a na njoj, pretpostavili smo, more zna i te kako da bude nepredvidivo. To naše korito je, pored svih talasa, hridi, mreža i udica na koje je naletalo, hrabro i postojano sve izdržalo. Nije se predalo a ni pravcu bez kompasa podalo.
Da li je tačno da nikad niste želeli da budete frontmen?
- Ni u svakodnevnom životu, a ni na bini mi nije bilo interesantno da budem isturen napred. Smeta mi kad su na koncertu čula prisutnih uprta u "sliku" a ne u zvuk. Jedino gde smo se utrkivali ko klinci, ko će da bude "frontmen" i sedne u prvi red, bilo je trka ka bioskopu "Partizan", kad je počeo da se daje film "Emanuela". U tom slatkom žaru stampeda, trebalo je u sekundi kupiti semenke, kartu i zauzeti prvi red. Vezano za bend, iskreno, želja mi je oduvek bila da sedim u nekom ćošku bine i da u polumraku "pletem svoj zvučni goblen". Ispred mikrofona sam prvi put stao i ulogu frontmena sa govornom manom preuzeo na istovremeni, rafalni nagovor Cajgera, Milana Mladenovića i Srbe. A kroz kakve sam stresove prolazio u tom prvom sudaru sa svojim glasom iz zvučnika - taj osećaj ne daj bože nikome.
Koliko su vam izgled i titula jednog od najzgodnijih pevača pomogli u osvajanju scene?
- Vi ste mene sigurno pomešali sa nekim. Da sam se na izgled oslanjao, ne bih daleko dogurao. Od malih nogu frižider sam više od teretane zavoleo, evo i danas važi pravilo da ćemo svi u bendu umreti gladni i buckavi pored tog istog hladila. Znam, dobronamerni ste, hvala vam, ali pazite, komplimentiranje i laskanje je opasna i nimalo naivna rabota. Komplimenti uvek gode, sve dok zaneseni ne shvati da je hvalom zarobljen na dnu vode, a onda je jasno da je dug put do slobode. Ipak, mnogo više volim da jedem slasno i živim neumereno glasno.
Važite za najvećeg profesionalca među rokerima. Kako se to postaje?
- Verovatno ako se takav lud i predan nisi rodio onda to "nešto" moraš baš mnogo da voliš da bi mu se u potpunosti posvetio. A ja sam imao ludu sreću da sam se u muziku od malih nogu zagledao i zaljubio. U mom slučaju, dužnost kreatora zvuka i tekstopisca, spojila se sa dužnostima menadžera, nosača, vozača, montažera, fotografa, plakatera, dizajnera, fizikalca i ko zna čega još. Lakše mi je i brže da sve sam uradim nego da gubim vreme u objašnjavanju kako bih voleo da šou izgleda. Ne dozvoljavam da me metabolizam drugih voza sporednim a ne glavnim putem.
Vaš stariji brat Ljuba je klavijaturista "Električnog orgazma". Je li on glavni "krivac" što ste, mada ste svirali violinu, "završili" u rokenrolu?
- Kao stariji brat uticao je na formiranje dela mog muzičkog odrastanja, utoliko što je on prvi odabrao klavir a meni se onda nužno smešila, ne baš zanimljiva, violina. Više od svega sam želeo da sviram bubanj. Želja mi se nije ispunila, tako se namestilo. Put rokenrola krčio sam sam, bez ičije podrške i pomoći, jer tako sam najbolje mogao da osetim miris trenja na svojim prstima, krvavim od oštrih i debelih žica na gitari. I snagu trnja po bosim tabanima.
Kako je moguće da niste nešto zajedno uradili u muzici?
- Eto vidite, sve je moguće. Različiti su nam pogledi na svet, različit nam je senzibilitet i temperament. Možda je tako i suđeno da ostane, kao nedorečena simfonija jednog bratstva, kroz odrastanje, stasavanje i smiraj.
On je dugo živeo u Njujorku. Jeste li razmišljali da mu se pridružite i čime biste mogli da se bavite, osim muzikom?
- Nikad nisam gajio potrebu da na duže dignem sidro i odem iz zemlje, zarad iluzije o nekom tamo "lakšem i boljem životu". Možda bih tamo negde bio dobar fotograf, dekorater cveća, nosač, kuvar, stolar. I to sve za dolar. Smisao i suštinu sam pronašao na tlu porekla, a da mi kolena pod teretom neukusa i bezumlja nisu poklekla.
I vaš sin Simon se bavi muzikom, ide u muzičku školu. Vidite li možda njega, brata i sebe zajedno na sceni?
- On je po svojoj želji odavno napustio muzičku školu. Odrastao je na gitarskoj, glasnoj muzici, međutim to ništa ne znači. Nove genracije imaju svoje note, pravce i rifove koji ih vode kroz hodnike emocija i grade im temperament. Od malih nogu smo zajedno išli na red koncerata, red fudbalskih utakmica. Upijali smo i beležili u knjigu sećanja svaki zajedno provedeni sekund druženja, kroz odrastanje. Sad je očigledno da će krenuti svojom, lično odabranom životnom stazom, koja nema veze sa muzikom. Na njoj će sam biti odgovoran za postignute uspehe, ali i za eventualni neuspeh.
Čime posle 22 godine braka možete da iznenadite suprugu Juliju, a čime ona vas?
- Kako uspevam da je iznenadim? Možda baš time što se nimalo nisam promenio od dana kad sam prvi put u školsku klupu seo pored nje. Svaka mudra žena uvek sama bira na šta je spremna da pristane ili ne. Kako u školskoj klupi, tako i danas, ona pored sebe ima životnog klovna sa istim zadatkom - da joj osmeh ne skida s lica. Priznajem, iznenađen sam činjenicom da joj pored mene još nije dosadno i da još ima živaca za ovakvog ludaka u meni.
Osim o muzičkom, veoma vodite računa i o govornom izrazu, kolega kažu: "Od svih koji pevaju, Đule najzanimljivije priča". Ko vam je omiljeni pisac, koga najčešće citirate?
- Ivo Andrić, početak i kraj, mudrost, večnost i sjaj.
Koji stihovi "Van Gogha" vas najbolje opisuju?
- Svaki stih je slika vremena kroz koje sam prošao i svaki od njih ima svoju ulogu i mesto u mom životu. Od mnogih preživelih, i dalje punim plućima diše:" Sve što poželiš pažljivo biraj, to se može i dogoditi". Izabrao sam pre vremena, poželeo na vreme i čarolija još traje, nesmanjenim žarom i lepotom. Dokle? To ću tek za dvadesetak godina pažljivo poželeti. Dotad ćemo zajedno rolati kroz život, u ritmu muzike za ples.
Kakvi ste kad se ugase reflektori?
- Isti sam kao i pod reflektorima. Ludosti su i danas moja poslastica. Život je isuviše kratak da bih u njemu igrao dvostruke uloge.
Satnica Van Gog rođendanske žurke
DJ BRANKO ROCK & HAIR
20.30 - 21.15 h
VAN GOGH - AKUSTIK SET
21.15 - 22.30 h
DJ PUKI
22.30 - 23.10 h
VAN GOGH - ELEKTRIK SET
23.15 - 01.10 h
DJ PEPE
01.15 - 02.15 h
DJ MARK WEE
02.15 - 03.00
Komentari. (0)