Ljubomir Matijaca: Život ispunjen velikim gubicima i srećom

Trombonista Ljubomir Matijaca živi je dokaz da ljudima koji sviraju i vole džez godine ne mogu ništa. A njemu ih je “tek” 80. Pionir srpske džez scene, osnivač “Dinama”, prvog diksilend orkestra u Beogradu, i dugogodišnji član Simfonijskog i Big Benda RTS, koji je na nedavnom niškom džez festivalu dobio nagradu za životno delo, uprkos savetima da se ne bavi “reakcionarnom muzikom” u vreme socijalizma, tvrdoglavo je birao baš nju. Zapravo, teško da bi iko drugi mogao da se pohvali činjenicom da svira već 67 godina, jer Ljubi je trombon od trinaeste nerazdvojan “drug”.

- Odrastao sam u porodici vojnih muzičara. Otac, stariji brat i teča su svirali, a majka je izuzetno lepo pevala operetske arije. Sastajali su se po kućama i izvodili prave mini- koncerte. A onda je počeo Drugi svetski rat.

Rođen je u Travniku, jer mu je otac tamo bio na službi.

- Tata je, kao i ja, svirao trombon, ali i kontrabas. Zbog rata smo se preselili u Pančevo gde je on neko vreme nastupao u Svetosavskom domu. Međutim, uskoro je nastradao. Majka se potom preudala, brat je otišao u vojnu muzičku školu, a onda se odselio u Kanadu, gde je i doktorirao. On svira violinu.

Rata i poratnih godina seća se i po knjigama.

- Mnogi ljudi su napuštali domove, na ulicama su bile rasute knjige, beletristika. Skupljao sam to blago i odnosio ga kući, pa sam do 14 godine pročitao mnogo klasika i posle nisam mogao da se zadovoljim bilo čim. Najjači utisak na mene su ostavili Maksim Gorki i Čehov, a Turgenjev me je oduševio “Lovčevim zapisima”, takve opise prirode nisam više nigde pronašao. Naravno, ne mogu da ne spomenem Dostojevskog.

Posle rata upisao je bravarski zanat i nižu muzičku školu, potom i srednju muzičku školu “Stanković” u Beogradu.

- Tada su nju pohađali i vojni dirigenti, to im je bio kao neki dodatni kurs. Sa mnogima od njih, poput Vladimira Mustajbašića i Kalmana Kočija, tad sam počeo višegodišnja prijateljstva. Sve su nas posle prve godine učlanili u KUD “Abrašević”, gde smo mogli da vežbamo na klavirima. Nas koje je već tada zanimao džez okupio je muzičar Milan Kotlić i napravio orkestar u okviru “Abraševića”.

PLAVUŠA SA STEPENICA Zbog jednog koncerta zamalo je bio izbačen iz škole.

- U Domu garde na Topčideru nastupao je velikan džeza Dizi Gilespi. Ni petnaest minuta od kada je trebalo da počne nastup niko se nije pojavljivao na sceni, a onda je izašao bubnjar, koji je ukucao bubanj da mu ne klizi. Potom su pristigli i ostali, najpoznatija džez imena onog doba, ali nisu ni pogledali publiku koja se nervozno meškoljila. Na kraju je došao i Dizi. Sa opancima na nogama igrao je na bini i hvatao se za šiljkane. Muzičari nisu obraćali pažnju na njega, ali kad je skočio uvis i napravio špagu, orkestar je kao jedan udario akord u višim lagama, a mi smo upali u ekstazu. Izašla je i Melba Liston, uzela trombon i počela baladu. To je bilo nešto neverovatno. A kako sam zbog tog koncerta pobegao sa dva poslednja časa, zamalo me nisu isterali iz škole. Znao sam koliko su strogi profesori, svesno sam reskirao i nisam se pokajao.

Iz “Abraševića” su ga, kako kaže, “kooptirali” u orkestar “Dinamo”.

- Dugo smo svirali na igrankama u Domu kulture “Božidar Adžija”. Tih godina smo snimili i prvu longplej ploču u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle toga sam polagao audiciju za džez orkestar i prošao je. Ali, kod kuće me je čekao vojni poziv i morao sam da idem u armiju, a kad sam se vratio, na moje mesto primili su nekog drugog. Zato sam otišao u Simfonijski orkestar Radio-televizije Beograd.

Nastavio je muzički da se obrazuje, upisao je Muzičku akademiju i završio dva odseka, umetnički i pedagoški. U međuvremenu se i oženio i dobio sina.

- Prvu suprugu Ljiljanu upoznao sam kad mi je bilo 16 godina. Išao sam na igranku u gimnaziju i na stepenicama, dok sam trčao, skoro sam oborio lepu plavušu. Ona me je lupila šalom po licu i rekla mi: “Šta juriš, idiote, zamalo da me srušiš”. Tako je počelo naše poznanstvo. Pančevo je malo mesto, sastajali smo se na korzou, ona je uvek bila u društvu tri drugarice. Njih četiri su bile najlepše devojke u gradu. Godinu i po razmenjivali smo poneku reč, i tek onda smo počeli da izlazimo i zabavljamo se. Venčali smo se i u početku živeli kod njenih roditelja. Ona je radila u Zavodu za statistiku. Dobili smo sina. Naš brak je trajao 48 godina, sve do Ljiljine smrti. Nedugo zatim sam ostao i bez sina. Otišao je za dvadesetak minuta, zbog veoma visokog krvnog pritiska. Bio je na završnoj godini Elektrotehničkog fakulteta, nadomak diplome. Nažalost, nemam od njega unuke.

Pamti da je trinaest i po godina putovao na relaciji Pančevo-Beograd pre nego što je od Radio-televizije Beograd dobio stan na Dušanovcu.

- A onda sam udružio sve svoje snage sa jednom gospođom. Zove se Branislava Babić, pravnica je. Ona je moja životna saputnica i sad živimo na Novom Beogradu. Venčali smo se pre četiri godine.

Kako mu se uspeh nije dešavao preko noći, u službi je lagano napredovao.

- Postao sam prvi trombonista u Simfonijskom orkestru. Snimali smo modernu simfonijsku muziku celu deceniju, i to sa maestrom Mladenom Jaguštom. Ostvarili smo neverovatan učinak, godišnje smo snimali po četiri hiljade minuta muzike. Ali, jednog dana mi je svega bilo dosta i prihvatio sam poziv da pređem u Džez orkestar RTS. Tu sam proveo sledećih deset godina. Ne bilo kakvih, nego lepih, divnih godina. Potom je počela da dolazi nova, mlada generacija muzičara i zadaci su bivali sve teži i komplikovaniji, a ja sam bio već dosta star. I kad me je kolega pozvao da dođem u Beogradsku filharmoniju, rado sam to učinio.

Tih osamdesetih godina prošlog veka dešavalo mu se da bude bez angažmana, pa je neke pauze koristio da ispuni davnašnje želje, između ostalog, da ode u Švajcarsku.

- Veoma me su me zanimale duhovne nauke i u jednom centru blizu Bazela upisao sam školu koja omogućava široko obrazovanje. Dotiče se svega: religije, istorije, kulture, finansija, bioinženjeringa. Završio sam tri trimestra na nemačkom jeziku, koji znam od rođenja jer su mi majka i baka bile Nemice. Govorim i engleski, a kroz muziku sam prilično savladao i italijanski.

U BIFEU S MILOŠEM OBRENOVIĆEM I PEROM KRALJEM Posle Bazela vratio se u Filharmoniju, odakle je 2000. godine otišao u penziju. Ali, naravno, i dalje je svirao diksilend. I sve vreme, 30 godina, honorarno je radio u Pozorištu na Terazijama i Ateljeu 212.

- Jednom smo saksofonista Miloš Obrenović i ja sedeli u bifeu Ateljea 212 i čekali da se završi pauza. Telefon je besomučno zvonio, glumcima nije padalo na pamet da se jave, pa je slušalicu podigao Miloš i predstavio se: “Miloš Obrenović ovde”. Onaj s druge strane žice je pitao ko je još tu, a Miloš je počeo da nabaraja: “Ja, Pera Kralj”, i više ništa nije uspeo da izgovori jer mu je onaj tamo tresnuo slušalicu uz komentar: “Kako da ne, a ja sam Josip Broz”.

Sa glumcima je sarađivao i na filmu, čak je i glumio.

- Prvi je bio “Mali čovek” reditelja Žike Čukulića iz 1957. U njemu sam statirao i svirao. Potom smo brat i ja imali kadar u “Aleksi Dundiću”, svirali smo rusku kraljevsku muziku. U ostvarenju “Tri karte za Holivud” igrao sam vatrogasca koji jede jagnjetinu. Naravno, i tu sam svirao. Učestvovao sam i u snimanju “Kordona”, i, bogami, policajci su me baš uplašili, opasno su izgledali.