Goran Bregović: Šta bi dao da si na mom mestu

Vragolasti osmeh i “đavolji broj” godina (66) jedine su veze Gorana Bregovića sa nečastivim silama. Sve ostalo su neproverene glasine, pa i ona da je kriv za sav taj turbo folk nastao na ovim prostorima. Patrijarh pastirskog roka, kako su ga nazivali, prepoznao je demografsku grupu sa periferije velikih gradova i dao joj kulturnu legitimaciju i opis i muziku koja je, po rečima jednog novinara, “tačno njoj i nalik: jednom nogom na selu, drugom na rokerskom asfaltu”.

- Uklapam se u sliku idealnog Jugoslovena: lopuža koju nisu uhvatili - priznao je jednom prilikom Bregović sa svojim vragolastim osmehom.

Zna on vrlo dobro šta krije iza tog osmeha: pričajte šta hoćete, ali ja imam počasni doktorat na Univerzitetu u Šefildu, orden francuske vlade, najveću nagradu Vatikana za duhovnu muziku... Ili, da se poslužimo rečima Duška Trifunovića iz jedne od najpoznatijih Breginih pesama: “Šta bi dao da si na mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive, šta bi dao za veliku gestu, mjesto svoga da tvoj život žive”.

Jednom su Bregovića pitali šta misli o ratu u bivšoj Jugoslaviji, a on je odgovorio:

- Otac mi je Hrvat, majka Srpkinja, žena muslimanka - pa u koga bi ja to trebalo da pucam?

Kad je Goran 1978. bio u vojsci u Nišu, majka se razbolela od leukemije, i lečili su je u bolnici u Splitu.

- Otac je svakog dana dolazio ispred bolnice, pod prozor majčine sobe, gde je sedeo i pušio, do trenutka kad je ona umrla. Potom se vratio u svoje selo, napravio vinograde, i sve je popio. Sam” - seća se Bregović.

Dok mu je majka bila živa, Goran je sa njom stanovao na periferiji Sarajeva. Bio je to život koji je najplastičnije kasnije prikazao njegov venčani kum Emir Kusturica u filmu “Sjećaš li se Doli Bel”.

- Pamtim da smo se delili na one koji su sa periferije, i na one koji žive u centru. Ja sam, naravno, bio sa periferije. I počeo sam da sviram po periferijskim domovima kulture. A ovi iz centra... Ma, mi smo zamišljali da oni već sa 14 godina skaču na svoje kućne pomoćnice. Mislili smo da su privilegovani u svakom pogledu. A pušio nisam nikad. I danas mi je to glupo. Drogiranje mi je imalo više smisla, makar i ako štetu praviš, bilo je nekog efekta. A cigare - samo smrdiš - ispričao je muzičar.

- Imao sam sreću da sam karijeru počeo sa 17 godina u striptiz klubu - pričao je kasnije. - Ja sam sa 17 godina video više golih žena nego svi moji vršnjaci u Jugoslaviji zajedno.

Priznaje da iz tog perioda datira njegovo druženje sa drogom.

- Sa 18 godina sam počeo, i završio s tim - rekao je, i dodao da ga je majka vratila nazad u Sarajevo, a on joj je obećao da ne ne samo da se više neće drogirati nego se čak ni baviti muzikom.

Obećanje je održao pune tri godine, upisao je u Sarajevu studije filozofije i spremao se za novo zvanje - profesora marksizma u srednjoj školi. Čak je išao i na neke vežbe u škole u okolini Sarajeva.

I baš u vreme kad se spremao da diplomira na filozofskom, u jesen 1971, Bregović napušta fakultet i izglednu karijeru profesora marksizma. Zajedno sa Nunom Arnautalićem i Zoranom Redžićem formira bend koji se zvao “Jutro”. Pod tim imenom, sa mnogim promenama u postavci, svirali su sve do 1. januara 1974. Tu Novu godinu dočekali su sa novim nazivom benda - “Bijelo dugme”.

- Zaista smatram da sam imao mnogo sreće u životu - ispričao je Goran Bregović u jednom intervjuu za “Gloriju”. - Nekoliko srećnih momenata mi je odredilo život. A prvi je bila debitantska ploča “Bijelog dugmeta” koja je doživela uspeh. Jer, da nije uspela, sve bi bilo drugačije. Te godine sam završavao filozofiju i trebalo je da postanem, kako se to tada zvalo, profesor marksizma. Međutim, to zaista nije bilo zanimanje za mene. Nakon što sam se jednom spasao te sudbine, kasnije sam mislio da sam na dobitku šta godi da mi se događa.

- U prvo vreme postao sam slavan i bogat - priča Bregović. - Svi to žele. Ali već posle nekoliko godina bilo mi je svega dosta. Oko četvrte ploče “Dugmeta” nekako sam se teško vraćao u tu ulogu lepuškastog gitariste. Sve teže mi je to padalo. I brzo sam izgustirao to “biti mlad, slavan i bogat”.

 

Goran Bregović se sjajno uklopio u ulogu lidera benda za kojim je bukvalno poludela cela zemlja. I više od toga.

- Meni je oduvek bilo žao što nisam viši i jači. Ovih 180 centimetara bilo mi je malo. Svašta sam radio da bih bio muževniji. Opasne stvari sam radio da bih se dokazao. Plovio sam jahtom preko Atlantika, boksovao, pentrao se po planinama sa alpinistima... Sve to je neka moja terapija.

Na putovanju jahtom preko Atlantskog okeana društvo mu je pravila devojka. U to vreme, krajem sedamdesetih, uveliko se licitiralo ko je ona. Pričalo se da je sa jednom neverovatnom lepoticom, Sarajkom, koju čuva i drži je u tajnosti, kao i da ima na stotine drugih širom zemlje. Glasine o svojim ljubavnim avanturama nikad nije potvrdio, uvek bi ih saslušao i propratio tajanstvenim osmehom, a lepotica iz Sarajeva, koja se zajedno s njim našla na jahti, kasnije mu je postala supruga. Njeno ime je Dženana Sudžuka.

Venčali su se 1993. posle mnogo godina zabavljanja. Svadba je upriličena u Parizu, kum na venčanju bio je Kusturica sa mladoženjine strane, a sa mladine je kuma bila Amila Sulejmanović, dugogodišnji prateći vokal “Bijelog dugmeta”. Goran i Dženana imaju tri kćerke: Ema se rodila 1995, Una 2002. a Lulu dve godine kasnije. Goran ima i kćerku Željku iz jedne vanbračne veze, koja mu je podarila unuku Bjanku.

- Na moju veliku sreću, krenuo sam kasno da pravim decu - poverio se muzičar “Gloriji”. - Da sam to uradio na vreme, verovatno bih ih imao petnaestoro, toliko volim decu. Te male kćerke - to je tako zavodljivo, da pomislite - kad to rade tako mala deca, zašto žene kasnije zaborave da zavode?

Poslednjih godina Goran živi najviše u Beogradu, u svojoj vili na Senjaku, a Dženana u Parizu. Kćerke studiraju ili idu u škole širom sveta.

- Svaki brak ima neku svoju tehnologiju i mehanizam - kaže Bregović. - Parovi se vole na mnoge načine. Neki se tuku, a vole se. Drugi se ceo dan drže za ruke. Ljudi na razne načine šalju signale ljubavi. Moja porodica je navikla da joj je otac na službenom putu. Kao da im je tata trgovački putnik, ili pekar, pa mora da bude na poslu u tri ujutro. To je takva porodica, i ne može biti drugačija.

A kad tata dođe sa službenog puta...

- Da bi deci nešto poklonio, čovek mora da se razume u to. Tako, kad dođem s puta, na dogovorenom mestu me sačekaju pokloni koje je Dženana u moje ime kupila deci, pa im onda ja to dam. Kćerke odeću ne smatraju poklonom. Najviše ih obraduje neka besmislica. Jednom sam im poklonio zajedničko putovanje. Bili smo dve nedelje u Americi.

Izgleda da deca vole putovanja i avanture kao i tata. A on je imao baš svakojakih doživljaja:

- Otišao sam jednom u Makarsku da kupim lubenicu, a kući sam se vratio sa jedrilicom. Sreo sam jednog mladića i pitao ga da li je jedrilica na prodaju. I krenuo sam na jedrenje prema Italiji. U jednom šolu video sam prelepu crkvu. Hteo sam da svratim, ali bila je bura i odustao sam od te ideje. Međutim, u tom trenutku mi se polomilo kormilo, tako da i dan-danas postoji tačka na leđima koja me zaboli kad se setim tog trenutka kad sam jedva izvukao živu glavu. Mislim da je sve to zato jer nisam svratio u onu crkvu, a rekao sam da hoću.