Mihail Barišnjikov: Radujem se povratku u Srbiju

Veliki baletski umetnik u ekskluzivnom intervjuu za ‘Gloriju’ govori zbog čega se posvetio pozorištu poslednjih godina, kako ga je Roman Polanski motivisao da se bavi i glumom i zašto njegovu predstavu ‘Brodski/Barišnjikov’ treba pogledati u martu sledeće godine u okviru Beogradskog festivala igre

Verujući u ideju da njegov rad vredi ako za milimetar poboljša život makar jednog čoveka, najveći živi baletski igrač Mihail-Miša Barišnjikov (68) ne odustaje od bavljenja umetnošću. Osim fotografijom, kojoj je posvećen poslednjih desetak godina, ovaj američki Rus sve više je okupiran i pozorištem. Premda menja umetničke forme, nije odustao od manira izbegavanja medija. Doći do njega jednako je kao popeti se bosonog na Staru planinu. Izvodljivo, ali veoma teško.

U ekskluzivnom intervjuu za Gloriju Miša ističe da se veoma raduje novom dolasku u Srbiju, gde će od 11. do 13. marta u okviru Beogradskog festivala igre u Pozorištu na Terazijama izvesti komad “Brodski/Barišnjikov”. Na pitanja o odnosu sa bivšom životnom partnerkom Džesikom Lang i sadašnjom Lisom Rajnhart kao i o učešću u superpopularnom TV serijalu “Seks i grad” nije hteo da odgovara. Kako kaže, ne bi želeo da ga ljudi pamte po tim stvarima.

Potpuno je posvećen umetnosti, ma koliko to zvučalo izlizano i trivijalno. Ovu pozorišnu jesen u Njujorku obeležila je predstava “Brodski/Barišnjikov” koja se izvodi u Kulturnom centru “Barišnjikov” na Menhetnu. Nastao po motivima dela ruskog Nobelovca Josifa Brodskog, komad u režiji Letonca Alvisa Hermanisa govori, kako autor objašnjava, o “emotivnom putovanju u dubinu poezije”. Jedinu ulogu u predstavi tumači Barišnjikov.

- Sa velikim zadovoljstvom i srećom se vraćam u Srbiju i Beograd. Gajim neverovatno poštovanje i divljenje prema Beogradskom festivalu igre. Kad me je Aja Jung pozvala, uprkos ranije dogovorenim obavezama, sve sam ostavio po strani. Doći ću, to je sigurno.

Kakva je predstava “Brodski/Barišnjikov”, šta nas zapravo očekuje?

- Ko zna da li je to uopšte i predstava. Ovo nije tradicionalno pozorište u pravom smislu te reči, ali nije ni neka avangarda. Na sceni sam samo ja, nema više nikoga. Napravljen je veliki dekor koji je osmislila divna umetnica Kristina Jurjan. Ona i režiser pronašli su staklenik iz vremena lepe epohe, može biti da je to 19. vek, ili zimska bašta iz Beča, ali je isti takav mogao da stoji i u letnjoj bašti priobalja Rige. I ne samo tu. Taj dekor nekako podseća i na peterburške liftove, kakvih je nekad bilo po starim zgradama. Ili neki zaklon od kiše u gradskom parku gde su svirali orkestri. Josifu bi se ova scenografija dopala, to sigurno znam. Za ostalo nisam siguran. U taj zapušteni staklenik ulazi čovek s koferom. On seda i tiho počinje da čita.

Ko je taj čovek?

- To sam, naravno, ja. Ali u isto vreme može biti i neka persona koja se preziva Barišnjikov. Ulazim u prostor u kome sam, može biti, nekada i boravio. A sad sam slučajno ponovo zavirio tamo. Ne aludiram ni na jedno konkretno istorijsko vreme, mada se vidi da mi je kofer izlizan. I budilnik je čudan, stari. Postoje, dakle, materijalne stvari, svojevrsne aluzije, ali one nisu direktne. Predstava nije priča o mom druženju s Brodskim. Ja to ovde, reklo bi se, pre prizivam duh pesnika na razgovor. I direktno, i iza kulisa.

 

Čija je ideja ovaj komad, ko je autor?

- Ideja za predstavu nije moja. To je zamisao režisera Alvisa Hermanisa. Pre nekoliko godina upoznao sam se s njegovim stvaralaštvom, a potom i s njim. Prvi njegov komad koji sam odgledao bio je inspirisan Pukšinovim pripovetkama. Dobra predstava. Posle sam gledao Alvisove režije opera po Evropi, a onda smo se sreli u Italiji. U to vreme imao je pauzu u radu, pozvao me je telefonom, popričali smo. Između ostalog i o Josifu. Znao je da smo se Josif i ja družili. Ispričao mi je da je od najranijih godina čitao Brodskog, da je odrastao uz njegovu poeziju. Hermanis je rođen u Letoniji, studirao je pozorišnu akademiju, odlično govori i čita ruski, poznaje rusku književnost i poeziju bolje od mnogih Rusa. Nekoliko godina je živeo u Njujorku. Dobro govori i engleski i sebe smatra građaninom sveta, ali s posebnom zanesenošću prema ruskoj kulturi. Radi širom planete: režira opere u Nemačkoj, Švajcarskoj. Nedavno je veliki skandal izazvala njegova nova postavka u Operi Bastilja, to je druga scena opere u Parizu. Nekima se nije dopalo Alvisovo tumačenje Berliozovog “Fausta”, dok drugi kažu kako je to veoma zanimljiva postavka.

Kakva se muzika čuje u predstavi?

- Nema muzike. Ide samo suv tekst. I hor zrikavaca. Nemamo ni koreografa. Odlučili smo da nam on nije potreban jer nema ni igre, za razliku od kretanja. To kretanje je pre scensko i intuitivno, a ne koreografski utvrđeno. To je nešto nalik onome što sam radio s Robertom Vilsonom u “Starici” i u “Pismu čoveku” prema dnevnicima Nižinskog.

A kako vi osećate taj komad?

- Predstava je unutrašnji monolog po zadatku. Sa zadovoljstvom bih mogao da je odigram i u praznoj sali. Pamtim Josifa, onog koji čita ove pesme. Postoji trenutak u predstavi kad se čuje njegov glas koji je veoma delikatno odabran. Na čudan način javlja se čežnja za onim što je prošlo. Neočekivano u svest dospeva Njujork, iako dekor to ne sugeriše. Brodski i ja smo se sretali na mnogim mestima, ponekad smo putovali po Evropi, viđali smo se na Floridi, u Londonu, Parizu, ali ton naših razgovora je njujorški. Morton strit, izlaz na Hadson ili ispod Bruklinskog mosta. Mesta gde bismo lutali: Čajna taun, most na Menhetnu. Kako to oživljava, ne znam. Može biti da je stvar u određenom maniru čitanja. Režiser je marljivo birao intonacije. Dugo smo tražili ton i tempo. Ritam govora veoma je važan pošto sve vreme predstave ide sinhronizovan prevod. I titl je deo dekora, promiče pred očima gledalaca. Eto, igrali smo na hebrejskom u Izraelu, na italijanskom u Italiji, i u Letoniji je išao prevod, kao i u Njujorku, a biće ga i u Beogradu i u Londonu.

Koja vam je ovo po redu pozorišna predstava?

- Prva je bila pre četvrt veka - “Metamorfoze” Franca Kafke. Potom smo uradili predstavu s Rezo Gabrijadze, pa Bunjinovo “U Parizu” s Dmitrijem Krimovim. Potom je došao na red Beket, pa Čehovljev “Čovek u futroli”, onda i Harmsova “Starica” s Vilijamom Defoom u režiji Roberta Vilsona. Potom Vaclav Nižinski, koga još uvek igram, to je komad “Pismo čoveku”. I sada “Brodski/Barišnjikov”. Ako sam dobro izračunao, ovo je moja osma predstava.

Da li ste pretpostavljali da ćete, osim baletskog, imati i glumački život?

- Ne. Na glumu me je podstakao Roman Polanski, on me je naterao da poverujem u sebe. Da nisam njega gledao na sceni, to se ne bi desilo. Roman je glumio u “Metamorfozama” u režiji Stivena Berkofa, engleskog dramaturga i režisera. Dugo je igrao tu predstavu u Parizu, nekoliko puta sam išao da je gledam. Nas dvojica smo se družili, i još smo prijatelji, i jednom, uz večeru, priznao sam mu: “Kako ti se posrećilo - kakva divna uloga. I odigrao si je neverovatno”. A on je mirno odgovorio: “Ti moraš isto da uradiš”. I dodao kako je on taj komad igrao na francuskom, a da ću ja morati to da učinim na engleskom. Desilo se da je s nama sedeo poznati švedski producent Lars Šmit. Poveo se razgovor koji se završio postavkom “Metamorfoza” na Brodveju. Naravno, u početku sam sebe video kao bledu kopiju Polanskog, jer je on glumac od ranog detinjstva, a ja nisam. Ali zamisao mi se nekako ipak uvukla pod kožu i uloga mi se dopala. Naravno, imao sam muka i nije mi bilo lako da progovorim na sceni, mrzeo sam svoj glas i svoj akcenat, no ipak sam izvodio “Metamorfoze” na Brodveju nekoliko meseci zaredom. A bilo je to vreme kad sam još igrao punom parom. No, očigledno sam već osećao da mi nešto nedostaje. Krenuo sam da učim, gledao sam radove drugih glumaca koje sam stvarno uvažavao. Imao sam pedagoge. Veoma dobre. I danas radim s njima.

Šta bi gledalac trebalo dobro da poznaje kad krene na ovu predstavu?

- Nek pročita “Sobu i po”, Josifov esej o njemu, njegovim roditeljima, o tome kako je odrastao. Više ne treba ništa. Ovde mislim na one koji od Josifa baš ništa nisu pročitali. Po mom mišljenju to je neverovatno dirljivo delo.

Ko je nosilac prava za predstavu?

- Fondacija Josifa Brodskog. Ja pomažem njegovu fondaciju u Americi i njegovu akademiju u Rimu. Meni je stalo da komad nastavi da živi. Ako je predstava dobra, onda će tako i biti. A jednom, kad više ne budem mogao da izađem na scenu, neka je igra neko drugi. Pozdravljam to. Kao što je bilo i u baletu. Sve uloge koje sam svojevremeno igrao, posle su igrali neki drugi igrači. To je sasvim normalno.