Miloš Samolov: Nadam se da nikada neću prestati da se igram

Popularni glumac oseća se privilegovanim što igra u dečjem pozorištu, žali što nema sluha, a uprkos tome što se trudi da u hedonizmu pronađe meru, poslednji dinar bi potrošio na jelo.

Zbog čega ste odabrali glumu?
- Posle ovoliko godina čini se da je gluma, ipak, odabrala mene, a ne ja nju. Volim da se igram i nadam se da nikad neću prestati.

Šta vam je u poslu najveći izazov?

- Zvučaće sigurno glupo i neiskreno, ali svaka uloga mi je određeni izazov. U svakom zadatku pronađem nešto što mi je novo i zanimljivo, a ako ne nađem tako nešto, teško da ćemo se ta uloga i ja poigrati zajedno.

Koliko uživate kad glumite u dečjim predstavama?
- Deca su iskrena publika koja vas ne tapše po ramenu ako joj se nešto ne dopada, a to je velika stvar. Privilegovan sam što radim u pozorištu za decu.

Kakvi ste s vašim komšijama?
- Onako, kako s kojim. Mislim da imam sreće što su mi komšije dobre.

Imate li utisak da vas ljudi doživljavaju kao nekog svog, prisnog?

- Imam, ali to traje dok me ne upoznaju, onda se sve promeni. Fali mi malo strpljenja u određenim situacijama.

Kakav ste otac? Igrate li neke uloge samo za Vuka?
- Ne znam kakav sam otac, nadam se da sam okej. Imamo mi neke naše igre, ali me kao glumca ne trpi baš nešto. Za sada nije ljubitelj pozorišta, naprotiv.

O kojoj ulozi trenutno maštate?
- O ulozi smirenog čoveka koji se odmara sa porodicom na nekom udaljenom mestu bez telefona.

Šta ste želeli da budete kao klinac?

- Saobraćajac. Fascinirala me je elegancija pokreta regulisanja saobraćaja. Nažalost, danas se saobraćajci uglavnom vezuju za kažnjavanje.