Lepa Brena: Osećam se moćno kao avion

Pošto je nedavno proslavila 56. rođendan, pevačica je sumirala svoj dosadašnji život: zadovoljna karijerom dugom tri i po decenije, skladnim odnosom sa suprugom Bobom i činjenicom da su joj sinovi zreli momci, priznala je sebi da je ušla u period kada može da radi šta hoće

Pošto je za vreme boravka u Sarajevu, gde je održala mini-koncert i primila nagradu za životno delo, radno proslavila 56. rođendan, Lepa Brena je imala vremena da podvuče crtu, da baci pogled preko ramena i vidi šta je uradila u životu. Analiza nije dugo trajala. Zadovoljna zbog toga što više od tri decenije traje u poslu u kom se zvezde brzo stvaraju i još brže nestaju, kao i činjenicom da su joj sinovi odrasli i u dobroj meri se osamostalili, konstatovala je kako je ušla u period života u kojem ona gospodari svojim vremenom i željama. Oseća se dobro. To se vidi na njenom licu. Možda prvi put u životu može glasno da kaže da je dobro biti Lepa Brena. Uz sve to, raduje se godinama koje su pred njom. Ima još mnogo lepih doživljaja da iskusi. S nestrpljenjem očekuje da joj sinovi podare unuke.

Kako se osećate sa 56 godina?

- Kao avion. I to džambo džet. Moćno, sposobno i spremno za još mnogo toga u životu!

Na vašem licu i telu teško su uočljivi tragovi vremena. Šta je uzrok tome: genetika, temeljna nega, estetska medicina?

- Sve pomalo. Mora da se vodi računa o svemu. Kao neko ko je doktorirao iz te oblasti reći ću da mora da se brine o ishrani, lice treba da vam bude sjajno kao sunce, pa ukoliko je potreban i koji tretman, a uvek jeste, važno je da vam doktor preporuči onaj koji je najbolji za vas. Genetika mi je dala dosta toga, ali, verujte, mnogo sam i uložila u sebe. Sadašnji izgled je rezultat celokupne nege.

Mnogi tvrde da imaju osećaj da se vreme ubrzava kako postaju stariji. Stičete li vi utisak da vam godine brzo prolaze?

- Iskreno, ne. Deluje mi da je ovo sada ono pravo, moje vreme. Meni su godine brže išle kada sam bila u dvadesetim. Do 25. su mi proletele. Toliko sam radila i nastupala da sam godinu unapred znala raspored obaveza. Teško da je tempo mogao biti brži od onog koji sam tada imala. Snimila sam i tri filma. Po nekoliko meseci sam bila van kuće, što na turnejama, što na snimanjima.

Kako sebe vidite za pet godina?

- Nisam se bavila kalkulacijama niti razmišljam o tako dalekoj budućnosti. Poslovne obaveze planiram maksimalno dve godine unapred. Ali o tome ne bih da pričam dok ne preduzmem neke konkretnije korake.

A za deset?

- Mnogo me pitate. Svoj život sam odavno postavila na stabilne i realne osnove, tako da postoji mnogo opcija za budućnost. Sada sam u poziciji da mogu da radim šta hoću. Deca su velika, Boba i ja imamo svoju priču, svi smo na okupu, svako se bavi svojim poslom i hvala bogu sve ide kako treba.

Sinovi su vam odrasli. Posebno se to odnosi na Filipa, Bobinog sina iz prvog braka s kojim imate odnos za primer. Kako biste reagovali da uskoro, za godinu-dve, dobijete unuče i da vas neko oslovljava s baka?

- Unučići su blagoslov! Ali kada će stići, to ne zavisi od mene. Mi smo u kući navikli da nas ima puno, da je uvek gužva, da se stalno nešto slavi, da se ljudi druže. Mislim da je srećna ona kuća u kojoj se čuje galama.

Tokom nedavnog boravka u Sarajevu, 20. oktobra, napunili ste 56 godina. Ko vam je prvi čestitao rođendan?

- Boba, i to rano ujutro pre nego što sam avionom poletela za Sarajevo, gde sam išla na manifestaciju “Ekspresija” povodom 25 godina kompanije “Avaz”. Te večeri sam u tom gradu dobila i nagradu za životno delo, pa je sa mnom u Sarajevo putovao Stefan kao podrška iz porodice u jednom tako važnom trenutku za mene i moju karijeru.

Uvek ste se trudili da rođendan proslavite u krugu porodice. U Sarajevu ste bili sa samo sa Stefanom. Koliko su vam nedostajali Viktor, Boba i Filip?

- Nisam neki fan proslave mojih rođendana i uglavnom su sve to bile žurke iznenađenja. Više volim kada sam gost na tuđim rođendanima nego kada slavim svoj, to je oduvek bilo tako. Jednostavno, ne prija mi ta količina pažnje koja je usmerena ka meni, ali pošto se dragi ljudi potrude oko mene, na kraju se ispostavi da je divno slaviti rođendan.

Koji je bio najemotivniji momentat tokom boravka u Sarajevu?

- Susreti s ljudima u Baščaršiji su me ostavili bez teksta. Iako sam navikla na srdačan prijem gde god da se pojavim, Sarajevo je za mene ostalo topla tačka u regionu imajući u vidu da sam tamo uvek mogla izbliza da osetim ljubav običnog sveta. Od dece, preko odraslih osoba do baka i deka. Bio je divan, sunčan dan, nestvarno lep, ljudi iz organizacije su se potrudili da se moj tim i ja osećamo sjajno i da nam ništa ne fali. Naravno, vrhunac se dogodio u “Zetri” gde mi je uručena nagrada. Taj trenutak ću pamtiti do kraja života. I biću zahvalna na ovoj nagradi dok sam živa, jer je prva za životno delo. Inače, svečanost je bila glamurozna i veličanstvena.

Za vreme šetnje gradom prilazile su vam Sarajlije. Šta su vam govorili?

- Sarajlije mene mnogo vole, u to sam se više puta uverila. Snimali smo emisiju šetajući Baščaršijom. Ljudi su prilazili da me dodirnu, da se slikaju. Jedna malecka, koja se s bakom vraćala iz škole, rasplakala se kad me je videla, dok mi je jedna gospođa darivala med iz svoje radionice. Obišli smo hadžiju Jabučara, koji ima trgovinu koja je već dvanaest generacija u vlasništvu njegove porodice. Bio je to vrlo dirljiv susret s ljudima.

Čijoj rođendanskoj čestitki ste se najviše obradovali?

- Volim poruke koje dobijam putem telefona jer me podsećaju na na neko zaboravljeno, romantično vreme kada smo pisali pisma. Ne bih da izdvajam nijednu, jer sam ih dobila na stotine. Kako sam odmah posle sarajevskog nastupa otišla za Ameriku, trebalo mi je još dva dana da se svima zahvalim na rođendanskim čestitkama.

Da li je nečija čestitka izostala?

- Iskreno, ne, barem ja nisam primetila.