Boris Trivan: Pogrešni potezi su učinili da budem ovakav kakav sam danas
03.11.2016 23:36
Programski direktor Instituta za digitalnu komunikaciju i arheolog, kreativac koji stoji iza fenomena s društvenih mreža, naloga Pokojna Mileva, rado bi se oslobodio pušenja, ne laže zato što je lenj i razmažen, a nikada ne pleše jer tada izgleda kao nosorog usred srčanog napada
Šta je uticalo na vašu odluku da se sa arheologije “bacite” na digitalne komunikacije?
- Odluka da iz egiptologije pređem u digitalni marketing najmanje je bila moja i bila je politički inicirana. Izbio je puč u Egiptu i ja jednostavno više nisam mogao da odlazim na iskopavanja kao prethodnih godina. Mada i dalje mislim da je transfer iz arheologije u digitalne komunikacije u mom slučaju potpuno prirodan: školovao sam se za mrtve ljude, radio sam sa mrtvim ljudima, izmislio sam mrtvu partizanku na društvenoj mreži, i onda od digitalnih medija nastavio dalje u tom pravcu.
Pomislite li nekad da bi bolje bilo da se bavite arheologijom?
- Svaki dan. Ali ne žalim previše, mi ‘grobari’ smo poznati da možemo daleko da doguramo u Srbiji.
Čega se bojite i na koji način otklanjate strahove?
- Bojim se dosade i propuštenih prilika. Imam paničan strah od toga da će mi biti dosadno i zbog toga često sam sebi iskomplikujem život.
Kakvim ljudima se divite?
- Onima koji su imali hrabrosti da budu srećni i da rade ono što ih čini srećnim, jer najčešće radimo nešto da bismo ispunili tuđa očekivanja.
Šta vas impresionira? - Sreća.
Za koje stvari u životu nikad nije kasno? - Da počnete iz početka i da ovog puta sve uradite kako vi želite.
Kajete li se zbog nečega što niste uradili, i šta ste to uradili, a voleli bi da niste?
- Ne kajem se ni za jednu stvar koju sam uradio, iako je bilo daleko više gluposti nego što bih voleo. Mislim da sam sad ovakav kakav sam i zbog pogrešnih poteza koje sam pravio.
Navika koje biste se rado odrekli? - Pušenja.
Kako biste definisali uspeh i smatrate li sebe uspešnim?
- Mislim da sam dosta uspešan kada je posao u pitanju. Ali moj najveći uspeh jeste što nikada nisam radio nešto što mi se nije radilo, bez obzira na cenu koju sam zbog toga platio. Pamtim dane kada je u frižideru bilo samo margarina. A pamtim i one kada nije bilo ni toliko.
U kojim prilikama je dobro napiti se? - Kad ne planirate.
Kad ste poslednji put plesali? - Ne plešem, jer tad izgledam kao nosorog usred srčanog napada.
Šta vam drugi najčešće zameraju? - Da imam pogan jezik.
A vi njima? - Ne zameram ljudima ništa, ko sam ja da tuđim životima nešto zameram?
Šta najčešće kuvate prijateljima? - Nikada ne bih rizikovao čitava prijateljstva zarad toga da im skuvam nešto.
Kad i zašto plačete?
- Ponekad. Poslednji put sam se zaplakao kad sam gledao “Kabare” u Pozorištu na Terazijama. Pitaj boga zašto.
Na čemu ne štedite? - Sebe ne štedim nimalo, nažalost. To mi je jedna od najvećih mana.
Filmove kog režisera ne propuštate i zašto? - Ne volim drametine, pokušavam da makar na filmu poštedim sebe teških tema. Cenim Formana i Kjubrika.
Knjiga koju niste ispuštali iz ruku dok je niste pročitali? - Uvek i samo Krležine “Glembajeve”.
Kad lažete? - Nikad. Ne zato što sam posebno dobar čovek, jer nisam, već iz razloga što sam razmažen, lenj i mrzi me da kasnije pamtim neku glupost koju je bilo zgodno da kažem u datom trenutku.
Najdragoceniji predmet koji posedujete? - Četvorosobni tripleks na Menhetnu plus garažno mesto.
Da možete da birate, gde biste se ponovo rodili i čime biste se bavili? - U Vindzoru. Ničim.
Životna lekcija koju ste naučili na teži način? - Ljudi su stoka.
Nadimak koji volite i ko vas tako zove? - Ne znam šta da odgovorim na ovo pitanje jer mrzim nadimke i niko ne sme da me zove po nadimku kad sam prisutan.
Komentari. (0)