Miloš i Jelena Krivokapić: Roditeljstvo je najlepši i najteži posao na svetu

Sportski komentator RTS-a i njegova supruga, magistar psihologije, svakodnevno se suočavaju sa izazovima roditeljstva: dok je tata zadužen za organizaciju pustolovina u prirodi, mama vodi računa da sinovi Aleksa i Luka dobiju mnogo ljubavi i nežnosti

Za sreću je potrebno četvoro: mama, tata i dva brata. Tako je bar u porodici Krivokapić, koju čine Miloš (40), sportski komentator RTS-a, njegova supruga Jelena Subotić Krivokapić (37), magistar psihologije, i naslednici: šestogodišnji Aleksa i petogodišnji Luka.

- Upoznali smo se avgusta 2007. sasvim slučajno i počeli da se viđamo. To je krenulo tako lepo da je 2009. rezultiralo brakom - kaže Miloš i dodaje da mu nije bilo svejedno kad je čuo čime se Jelena bavi: - To prvo veče bilo mi je sve simpatično do trenutka kad smo jedno drugo pitali za zanimanje. Kad mi je rekla da je psiholog, specijalista psihoterapije, najotvorenije sam pred njom jauknuo i prokomentarisao “koga sam ja našao”.

Jelena primećuje promenu koja se desila od njihovog upoznavanja do danas.

- Posle mi je priznao da se celu noć preslišavao šta je sve pričao i pitao se šta li ću da zaključim na osnovu njegovih reči. Šalu na stranu, zanimljivo je kako se to u međuvremenu promenilo pa je sada tata glavni istraživač u kući. Jer, on voli da istražuje prirodu a deci je to mnogo interesantnije od maminog zanimanja. Mali su da bi razumeli pojmove iz mog posla, a kad me pitaju da im objasnim šta ja lečim, kažem im da sam doktor za dušu.

NA KRILIMA SLEPIH MIŠEVA

Roditeljstvo je, smatraju oboje, i najlepši i najteži posao na svetu.

- Danas su se brojne ustanove koje su ranije imale edukativno-obrazovni karakter svele isključivo na ovaj drugi. Deca su opterećena mnogo većim sadržajem nego mi nekad. Ideja mi je da u vaspitanju svojih sinova primenjujem ono što sam učila na fakultetu, da je važan kvalitet vremena koje provodimo sa njima, a ne kvantitet. Tako da kad dođem kući, a to je obično posle pet po podne, ne spremam stan, ne kuvam za sutra jer za to ćemo se snaći u hodu, već se igram sa decom. Obojica su naučili da igraju šah i to im je sad glavna zabava - kaže Jelena.

Kako je zbog posla često odsutan od kuće, kad ima slobodne dane, Miloš se trudi da sinove vodi u prirodu. Takva putovanja se često pretvaraju u pustolovine za pamćenje.

- Za razliku od Jelene, ja nemam stalno radno vreme, na posao idem po potrebi. Nekad je to dva-tri sata, ponekad ceo dan, a dešava se i da budem odsutan po desetak dana ili čitav mesec, kao što je bilo dok sam izveštavao sa Olimpijskih igara u Riju. Kad sam kod kuće, volim s decom da odem u prirodu. Učim ih svemu, zastanemo pored svakog drveta, podignem šišarku, objasnim zašto je neka manja, druga veća. Obožavamo da planinarimo, nedavno smo bili na Fruškoj gori, pre toga i na Suvoboru na Ravnoj gori, gde smo se spuštali do Dražine pećine. Gazili smo kroz hladnu vodu, a onda sam im rekao da okrenu lampe gore, i kad su to uradili, oko glava su nam proleteli slepi miševi. Ne da se nisu uplašili, naprotiv, oduševili su se, to je za njih bio sjajan doživljaj, poistovetili su ih sa Betmenom.

Milošu, koji je rođen i odrastao u Ivanjici, šuma je bila na pet minuta od kuće. Jelena u šali kaže da je poznato da njen avanturistički duh “ide” dokle ima asfalta.

- Šta ću, rođena sam u Beogradu i plašim se mnogo čega. Miloš je vrištao od smeha dok sam ja urlala od straha zbog skakavca. Imam i iracionalan strah od zmija i guštera, a moji sinovi ih jure i bez problema uzimaju u ruke. Guštere, naravno. Smatram da decu treba učiti da se ničega ne boje, kao i ne dozvoliti da rastu sa predrasudama.

Mališani pokazuju veliko interesovanje za sport.

- Prvo je bio tekvondo, onda su išli na neki sportić za razvoj motorike. Sada im je veoma zanimljiv fudbal, mada mislim da Aleksi više leži košarka. Mali su da bi nešto konkretno i definitivno izabrali. Iskreno, ne bih voleo da budu profesionalni sportisti, ali ni da se bave novinarstvom, pošto je ono danas prilično obezvređeno - objašnjava Miloš.